Opštinske novine

124

Београдеке општинске новине

«Ц| 1 . 4 г Ш - ■ " ■ •» -,, •. ЈИЈИИ ЈЈ ШШШТ ■■■'•' -'■, С. Роксандић: „Роб" — први ауторов самостални рад из 1897 г. — Пропао за време рата. Данас је у уметности прокламована тзв. „апсолутна слобода", која је скоро а лимине схваћена тако, као да она ослобађа уметника познавања свог заната, а у крајњој коксеквенси, ако се у ствари дубље загледа, и потребе талента. Јер, кад данас стојимо пред неком модернистичком скулптуром или пацкари-< јом, сувише често нисмо начисто с тиме да ли је то продукт недоученог заната или помањкања талента. У таквим приликама понајчешће стварамо закључак да је то продукт и недоучензсти и недостатка талента. Вајар Симеон Роксандић, не теоретски, него практички, делотворно, спадао би пре у епоху Ренесансе него у овај наш ум^етнички хаос. Он је данас међу свим нашим живим уметницима најизразитији и најпотпуниј 1 претставник уметничког празца названог класицизам; правца који прзповеда да су стари Римљани и стари Грци створили она своја ремекдела само зато што су пре свега верно репродуковали природу, што су кроз цео живот учили и усавршавали свој занат, којем су служили религиозним поштовањем — у крајњој консеквенци што су своју уметност сматрали за занат који треба мнзго и дуго учити и научити, уза што је потребан — наравно и таленат. Ако се узме читаво Роксандићево дело у његовоме тоталитету, онда се види да оно претставља не баш многзбројне, али у нахнаду за то поштене резултате јздног доста дугачког живота који је сав био мспуњен многобројним борбама, неразумевањима, напорним радом и — тек после свега тога, нажалост — искреним уметничким стремљењима. Истина, тај утисак је ослабљен кад се сазна да он до данас, до своје шездесет ш пете године, није створио више од сто и тридесет радова. Али кад се уважи да је цео његов живот био испуњен тешком борбом за свакидашњи хлебац, да је он своје најбоље године страћио у разним наланкама, гимна-

зијама и ратовима, онда се тек види како тај малени број радова претставља заиста поштене резултате једног живота који је прошао сав у напону уметничког стварања, сав у отимању времена за уметнички рад. А кад се још уважи и елан којим је дано свако поједино Роксандићево дело и простудираност која се огледа у сваком детаљу, онда се јасно види да у тим малобројним делима иш веома много напора, веома много уметности, — можда више него у хиљаду дела која су изишла из неке модернистичке вајарске радионице. Није моја намера да дам дефинитиван суд о делу Симе Роксандића, нити да то дело систематишем, као што је своједобно Лине систематисао све животиње по вртсама и редовима. Али ипак је потребно да у то дело унесем извесну прегледност, да би читалац добио потпунију и јединственију слику. Пре свега Симеон Роксандић није успео да оствари ни једно монументално дело, које би у потпуности репрезентовало све његове креативне могућности. Споменик Вожду Карађорђу, који је требао да буде такво дело, за који је на конкурсу 1911 год. добио прву награду и, дакако, право на изведбу, није могао да оствари, јер му је тај посао избијен из руку разним интригама. Кроз цео Роксандићев рад провејавају два основна агенеа која су га покретала и водила; то су, снага која избија из напетих мишића и лепота која зрачи из грациозних покрета женског нагог тела. Роксандићево најпознатије, најпопуларније и опште сматрано најбоље дело јесте „Борба", композиција која претставља рибара у борби на живот и смрт са воденом змијом. То дело је иуким случајем одливено у два примерка, од којих се један налази у Београду на Калемегдану као фонтана, а други на Гричу у Загребу, такође као фонтана. (Како је до тога дошло биће говора мало даље). То је најстарија скулптура постављена на Калемегдану и уједно једино вајарско дело које се налази на два јавна места у нашој др-

С. Роксандић: Дечко с разбијеним крчагом Споменик на Чукур-чесми у Београду