Opštinske novine

Вајар Симеок Рсксандик

125

жави. По мишљењу скоро свих стручњака, то је најлепша и најбоље постављена скулптура у Београду, како по положају тако и по намени. По замисли, карактеру и изведби „Борби" су слична дела „Роб„ и „Победа." ,;Роб" је настао 1896 год. у Минхену као прво самостално дело Роксандићево, а „Победа" је настала тридесет и пет година по том, 1931 год. Док у „Робу" имамо човека који узалуд кида споне које га вежу уз земљу, у „Победи" имамо човека који је надвладао стихиске снаге природе оличене у симболу натуралних снага и крволоштва — цару животиња, лаву. Човек у победничком заносу кида побеђеноме раље рукама, а ребра ломи коленом. Док се у прва два рада назрева енергија која је спутана вишим и јачим силама и која стационира, у динамици овог трећег дела („Победа"), она прелази у неслућене димензије иреалног. Све те три велике композиције делују веома лирски импресивно. Лепота која је инспирисала највећи део Роксандићевих радова, до најпотпунијег израза је доведена у љупкој фигурини „Играчица." Прелазећи ту већ у лирски емфазам где све трепери од сензибилитета, лепота најимпресивније делује у смиреном натуралистички обрађеном делу „Младост" из циклуса „Жена". Док „Играчица'" делује као неко

С. Роксандић: „Позледио ногу" — Бронза из 1920 г. (У Министарству просвете).

надземаљско биће, као полубожанство које је међу нас сишло са Олимпа, „Младост" делује реално, младеначки топло и љупко. То је права инкарнација оног појма „младост" за којом је толико туговао Стеван Сремац. Посебну групу у Роксандићеву делу чини читав низ дечака у природној величини, међу којима се истичу: „Дечко", „Дечко с кликером", „Позледио ногу", „Дечко с корњачом", „Дечко с флаутом", „Дечко с каменом", „Дечко вади трн из ноге", „Дечко с мандолином", „Дечко с разбијеним крчагом" итд. Сви ти дечји ликови одају свежину и љупкост, својствене дечјој невиности. Роксан^ дић их није дао у њиховој доброти и наивности, него баш у њиховим несташлуцима. Деца су само онда деца ако су несташна, жива, покретна, — и у томе је њихова поезија. Чим се обуку у бела празничка одела да оду баки на рођендан, или да изиђу с мамом и татом у шетњу, сва поезија око њих нестаје и они постају аутомати, безживотна створења. Роксандић је то осетио и то је не мали позитивум тих његових радова. Као сваки вајар и Роксандић је радио доста велики број биста. На пр. Јована Цвијића, Тихомира Ђорђевића, Косте МаринковИ' ћа, Војводе Путника, аутопортре, портре сво-

С. Роксандић: „Дечко" — Бронз из 1920 г. (У Министарству просвете).