Opštinske novine
3*
Београд негдашњи центар великог рибарства
435
гиналан тип и аласи су од њега имали неки особити решпект. Није хтео ни да разговара са оним кога не познаје, али кад би се ноћу поред ватре и познаника мало расположио, пристајао је да прича понешто из свога ранијег бурног живота. За време турског рата 1876—78 године као добровољац дочекивао је Турке на Дрини и убијао где је кога срео. После рата одао се рибарском послу, као чунарош, и „светио се Шваби'' што је овај присвојио његову домовину Босну. По његовом причању, потврђеном 1 од других старих аласа из Шапца и старих сељана из прибрежних села поред Саве, он |е у своме дугом веку побио више аустриских финанса, али на такав смишљен и вешт начин да од тога није остајало никаква трага, осим нестанка побијених, тако да од власти није бивао узнемираван. Тек много доцније он је причао и препричавао шта је починио, али то само пред онима за које је био сигуран да га неће потказати, а и да је био испитиван, доказа није било никаквих. Живот је изгубио у дубокој старости, у своме чуну, ударен капљом кад је самицом негде око Крстова ухватио и везао за чун крупног сома. Аласи су сутрадан запазили и ухватили насред воде чун у коме је на поду лежао мртав стари алас, а —чун је по води вукао за њега везан крупан сом. Други један, мање интересантан тип, на кога смо ловећи ноћу лапташем 1 , наилазили у каквом савском врбаку, био је алас чунарош који месецима није долазио кући у Београд, ма да је тамо оставио жену са пуном кућом деце. Он је по Сави ловио струком, увек сам у чуну, продавао је уловљену рибу сељанима дуж обале, од тога се издржавао и никад није био жељан „шњапе." Кад смо га, седећи са њиме поред ватре на којој је у маломе гвоздењаку кувао за себе чорбу, запитали колико има деце, одговорио је да их „има тако једно седам-осам парчади," а изгледа да деци није знао ни имена. По неки пут је по тихој ноћи, и кад је за то подесна вода, ловио и рогачем, па би се нечујно пришуњао нашој ватри поред које смо сви спава-
Сл. 4. Лапташ скупљен и затворен.
ли, и грејао се и чекао, жељан разговора, да се који од нас пробуди. Кад је једном дошао пијан кући свога друга аласа, да му као кум крсти дете, и поп га позвао да узме дете у руке, он га је шчепао за ногу и држећи га као прасе главом наниже, подвикнуо детету које се отимало и врипгтало: ,,а бре детенце, држала је ова рука мало већи сомови од тебе, па ги није испустила."' Поп га је сместа истерао напоље и тражио другог паметнијег кума. Аласи што су пре рата радили у Сави, били су од увек у добром пријатељству са савским воденичарим:а и радо су код њих примани на преноћиште кад је рђаво време, а у воденици нема много помељара. У то време, док се још нису били намножили парни млинови по варошима и селима, Сава је била пуна воденица „савуља", увек једног истог типа: велики дрвени точак са лопатама, између два дрвена понтона „керепа", преко кога је пребачена јака дрвена осовина точка; на једноме од керепа пространа дрвена зграда за воденичке каменове, жито за млевење, за брашно, и стан воденичара. Већ на самоме Хапу Царске Аде било је неколико воденица: одатле, па редом низа Саву било их је мноштво, и по неколико њих на једном месту: испод Орлаче, на Купинову, на Малој Дубоки, код Дебрца, Прогара и даље низ воду. На њима су аласи што раде лапташем увек радо дочекивани у свако доба дана и ноћи, јер су доносили новости, а и рибе за кување и печење. Ту би се, поред ватре, вечерало са воденичаром, уз качамак или воденичарску погачу испечену у врелом пепелу, и претресали се разноврсни водени проблеми. При монотоном клопарању дрвенарије и каменова на воденици, врло се угодно спавало; ту су се аласи најбоље одмарали сутрадан изјутра, у само свитање, кретали се на посао. Зграбивши негде доброг смуђа, негде боље сомче, кечигу, манића, белу рибу или гомилу шарана, којих ипак има више од све друге рибе, лапташ би продужавао пут низа Саву у правцу Београ\а. Са времена на врем!е, понеког раза, истина ретко, мештер би чупајућн лапташ из воде, изненада викнуо ,,риба", што је значило да је у мрежи, по притиску наниже или трзању, осегио крупну рибу. Тада би на оба здружена чамца наступила особита живост. Сом је истина добро омотан пређом у затвореном лапташу, али може лако да провали мрежу и извуче се кроз начињен продор ако се не ради опрезно и како треба. При колобатању и превртању сома у пређи дошао би у један мах тренутак кад му се на површини воде, између чамаца који држе затворен лапташ, појави глава са дугачким брцима; мештер и лаптарош га у том тренугку хитро шчепају рукама за вилице или испод предњих пераја, дигну му главу из воде и викну момцима да притегну чамце један уз