Opštinske novine

478 Београдске општинске новине

ондашњем а и садањем мишљењу —, први пут израдио добру скулптуру. Ту свест сам осетио после дугог инстиктивног рада, који ме је уистину носио на скулптури, а то је било в-ећ у мојим најранијим младићским годинама. Само та свест, поред те мал' да не детињске радости, донела ми је и откровење, да уметност није лак пут. Нарочито се то изражавало и осећало у тадањим приликама и условима који никако нису обећавали никаквих помоћи — ни материјалних, ни моралних. У таквом амбијенту је човек остајао сам и препуштен без икакве подршке својим нагонима. Али све то није могло да сломије мој инстинкт и нисам тражио ни пријатеље који ће ме подржати ни мецене, а нисам их ни могао тражити, јер сам био изван свих сазнања да таквих пријатеља и мецена уопште има. Увек сам радио с одушевљењем 1 и великом жеђи, па, иако су то одушевљење и жеђ били непрекидни, разуме се да се који пут не може унети, не само у једно дело, него ни у читаво једно раздобље, исти жар хтења за најпотпуније остварење. Тако та раздобља могу да постану мање плодна у оствареним делима, али дух, — њега сам увек настојао да употребим у целости кроз сво време свог рада. И ради тога никако не могу да кажем да ли са више симпатија гледам младеначка или познија времена свог делова* ња. Уистину, кроз све године свог деловања осећао сам, а на концу и осетио, спознају о филозофском смислу уметности; о снази изражаја, форме, о њеној узвишеној мисији: осетио сам колико широко, колико свестрано може уметност да буде израз вечнога, те постати веза између Бога и човека, између вечности и пролазности.

Кроз напоре и радости у раду никада нисам могао да скренем своју позорност на неко одређено дело, тако да би ми оно постало милије од неког другог. Може бити кад би мој аутокритички дух надмашио мој уметнички инстинкт — могао бих казати да је у неком делу боље постигнут пластички израз форме, већа и шира хармонија појединости дакле све оно што су техничке а и скулпторске одлике уметника као реализатора уметничких концепција, — али кад узмемо у обзир потстреке уметничког стварања, онда ми је најмилији цео мој рад.

Да овако говорим навело ме је посматрање ремек дела великих мајстора, нарочито онда када сам могао на једном месту видети више дела једног уметника. Лзубав је ту била утиснута у сваком подједнако. Или када сам размишљао о античкој скулптури,

која нам се читава показује као дело једне епохе, зато јер је ту време збрисало појединости које долазе на видело док уметник још живи и ради, а које уочавају савременици кроз критику, симпатије, антипатије, успехе и неуспехе и тим код самог уметника могу да изазову наклоност или антипатију према једном одређеном његовом делу.

Сваки млад уметнички обдарен човек најпре пође у живот кроз од судбине му одређену делатност. Ако је неко обдарен те може да развије свој интелект тако да са њим може опажати и схватати у природи људској, у лепотама биљним и животињским, уопште у лепотама читавог Космоса оно што ту лепоту чини лепотом, те стећи жеђ израза — разуме се да ће се он послужити оним јмогућностима које му богодано стоје на расположењу. Те могућности ће бити оне које ће уметник настојати да доведе до савршенства како би му израз био што потпунији. Усавршавање тих могућности см:атрам да је и усавршавање и уметникове личности.

Увек кад у нашој средини, тј. у нашој уметности, сретнем нешто што би било ма и најмање, али стварно померање ка вишем, ја се томе неизмерно веселим и с тиме се саживљујем, а таквих момената, кроз дуге године свога рада, ја констатујем све више и више. Генерације које долазе једна за другом показују све лепше резултате.

Ако, како смо констатовали, у уметничким генерацијама расте жеља за што јачим могућностима изражаја, тако да се осећа тежња да се у уметничком стварању обухвате све духовне, социјалне, естетске и религиозне потребе — то је несумњив напредак. А ако би се успело да уметници кажу своју реч тако гласно да она сама по себи постане потреба и израз читаве наше средине, а не наметање — више сам него сигуран да би за уметност могло настати златно доба; да би уметност постала потреба о којој се не дискутује, као што се не дискутује о потреби ваздуха који удишемо.

Кад, ако срећни будемо, у уметности наиђе онај моменат кад ће уметници радити само по нагону, а околина то примати као своју животну потребу, тад ће наступити, и мислим за дуго времена задржати се, и сретно дејствовати, то обострано саживљавање — и у том контакту ће се омогућити остварење уметничких дела која ће увек наћи разумеваће или код једног или код другог појединца из околине.