Opštinske novine

Правна хроника

Одлуке Државног савета

Х-онорарни општински службеник не може да стекне пензију и може бити отпуштен, без обзира на то што је пре хонорарног статуса био регулисан општински службеник Ово становиште заузео је Државни савет у пресуди бр. 14971/39 од 23 октобра 1939 год., којом је расправљен овај случај: „О-спореном одлуком одобрена је одлука Градског већа у Београду од 23 децембра 1938 године Обр. 26.154, донесена по предмету отпуштања тужиочевог из градске службе, а његова жалба противу исте одбачена као неумесна. Предметност тужбом тражи се поништај утужене одлуке, јер тужилац сматра да је таква одлука противна закону. Пошто је проучио тужбу, оспорену одлуку и остале акте који се на овај предмет односе, као и одговор заинтереооване општине и министров на тужбу, Државни савет је нашао да је тужба неумесна. Из аката овог предмета утврђује се, да је. тужилац решешем Општинског суда у Београду од 21 децембра 1931 године Обр. 32117 постављен за кочијаша при канализационом отсеку техничке дирекције у V категорији, 1 степена, XII класе а затим решењем истог суда од 13 јануара 1932 год. Обр. 398, услед буџетског смањења таквих места, преведен за хонорарног чистача канала у коме је својству непрекидно служио све до 20 октобра 1938 године, када ј е одлуком Претседника градске општине Обр. 24.794 отпуштен из службе. Према чл. 19 Статута општине града Београда хонорарни службеници, какав је био и тужилац, немају право на пензију у општинској служби, нити им се године проведене у том својству признају као године активне службе ако доцније ступе у такву •службу. А по чл. 20 истог Статута хонорарне службенике поставља и отпушта општински суд. Према томе, када хонорарни службеници у смислу наведеног прописа чл. 19 немају право Н1 пензију, а пошто је чл. 20 дато право општинском суду да их може отпуштати из службе по својој слободној оцени, то је у конкретном случају првостепена одлука Опиггине града Београда, о отпуштању тужиочевом из службе као хонорарног службеника, правилна и на закону основана. При таквој ситуацији и утужена одлука Министра унутрашњих послова, којом је одобрена означена одлука општине, није противна закону. Навод тужиочев да му није било познато да је решењем Општинског суда у Београду од 13 јануара 1932 године Обр. 398 преведен на хонорарног чи•стача канала, нетачан је, пошто се из акта техничке дирекције Т.Д.бр. 965 од 16 јануара 1932 године утврђује, да је њему поменуто решење саопштено дана 18 јануара 1932 године, што је он потврдио својеручним потписом на дотичном акту. Према томе, ако наведеним решењем није био задовољан, могао

је противу истог употребити законом предвиђена правна сретства, што је он, међутим, пропустио да учини, услед чега је цитирано решење о његовом превођењу за хонорарног службеника постало извршно. Збот тога се његов службенички статус имао ценити искључиво по одредбама Статута који регулишу службене односе таквих службеника." Статути и правила прихваћена од стране градског већа и одобрена од надлежне власти, све док не буду измењена на начин закоком прописан, обавезна су за градско веће и представљају разграничење његовог делокруга Ово становиште заузето је у решењу Државног савета бр. 8313 '39 од 18 априла 1939 поводом овог случаја: „Ожалбеним решењем задржан је од извршења пом. закључак зато што Бан сматра да је њиме веће прекорачило делокруг свога рада одн. да је закључак донет противно § 28 Правила градске штедионице;, § 28 Правила „Електре" д. д. и § 8 Статута јавних и слободних царинских складишта у Сушаку. Жалба, међутим сматра да су поменути Правилници и Статути противни §§ 94 и 95 Закона о градским општинама и да су као такви сходно § 156 истог закона престали да важе. Ово се нарочито односи на одредбе о доношењу статута, уредаба и правилника. Ценећи ожалбено решење и жалбу, Државни савет је нашао. По § 28 Правила градске штедионице у Сушаку и § 8 Статута јавних и слободних царинских складишта у Сушаку у делокруг управног одбора ових градских предузећа долази уређење службеничког односа и у (веаи с тим доношење потребних прописа. И један и други организациони пропис ових предузећа прихваћен је од стране градског већа и одобрен од надлежне власти. На тај начин и Статут и Правила, све до њихове измене на начин законом прописан, обавезни су за градско веће и представљају разграничење његовог делокруга. Другим речима градско веће може да обуставља одлуке донете у складу са њима јер тиме прекорачује сеој * делокруг, који је само себи прописало и наметнуло. А прекорачење делокруга рада има за последицу обуставу од извршења таквог једног закључка на основу § 134 Закона о градским општинама. Приговор жалбе да су пом. одредбе Правилник 1 и Статута противне § 95 Зак. о градским општинама и према томе престале да егзистирају на основу § 156 истог закона — није се могао уважити. Ово тога ради што су изразом „стални одбори" из § 95 обухваћени одбори градског већа, образовани из његове средине ради свршавања појединих послова,