Opštinske novine

528

Београдске општинске новине

ред струкова узводно, и то ноћу, приређиване овакве шале: чим ое у даљини покаже бродска светиљка на катарци, алас на своме чуну изађе насред воде, онде где брод треба да наиђе (а нарочито ако је водени пролаз због околних пешчаних прудова тесан), па у чамцу запали пре тога спремљен и добро жицом стегнут сноп сламе, шаше и ситног грања, посут са нешто мало гаса, и спусти га из чуна да тако запаљен плови низ воду. Крмар брода, спазивши ватру која му прилази на путу којим треба да прође, није знао како да се снађе; узбунио је и капетана и сву посаду, крманио час на лево, час на десно, бојећи се да не удари у запаљен предмет за који није знао шта је, а наслућивао је да је то каква запаљена дереглија са које треба спасавати људство, па би у таквој недоумици учинио да брод наседне на пруд. Аласи би из неког прикрајка на обали, или на ади, пошто су погасила своје ватре, „сеирили" гледајући ту узбуну на броду коме су се хтели осветити. Дешавало се и то да аласи на такав брод који им намерно и без икакве потребе причињава штету, пришавши му ноћу кад он пролази поред њихових струкова, оспу бацати се камењем и поразбијају на њему прозоре. Тада нису као данас постојали бродски рефлектори, па де на јакој помрчини није могло распознати одакле пада камење, а док би се брод зауставио и матрози са њега спустили у воду чамац који ће разгледати окол|ину, аласи би на своме лаком и спретном чуну били далеко од тога места. После такв|их освета престајале су и невоље које су несавесни крмари приређивали аласима. Занимљиво је било, седећи ноћу поред аласке ватре поред које жубори Дунав, слушати приче и доживљаје струкароша и влакароша, каткад невероватне, али већином истините, јер они једни другима тешко могу у причању подваљивати, пошто сви знају исте ствари. Таква је на пр. била једна прича о староме сеоском аласу из Великог Села, кога је удавио крупан сом. У Великом Селу, које није далеко од десне обале Дунава, од вајкада је била по која дружина сељана који су, кад су им то допуштали њихови обични тежачки радови, ловили рибу трбоком, рибарском справом описаном у ранијем чланку 1 ). То је долазило отуда, што се кроз водени хатар тога села пружа дугачка дунавска ада, једна од Панчевачких ада које су све припадале Аустро-Угарској. Она обала аде што је окренута нашој страни била је пуна потопљених клада, пањева, испреплетаних дебелих жила од врба топола и грмова, поред обалз која се постепено и стално осипа и руши у воду, па се око њих скупљала и ситна и крупна риба било у склоништа, било да ту

*) в. четврти чланак.

тражи храну. За лов рибе на таквим местима нарочито је подесан трбок и од њега су Великосељани имали лепу зараду. Међу тим сељанима био је и један стари „трбочар" који се још из младости, поред рада са трбоком, био извежбао да, гњурајући под површину воде око таквих рибљих склоништа, хвата рибу рукама. При таквом послу он је о себи носио обешену пространу торбу у коју је још под водом метао ухваћену рибу, а око леве руке је имао везан танак, али јак једек који је на своме слободном крају имао јаку гвоздену куку у облику удице; оштри шиљак те куке он би хитро забо у трбух или бок опипане под водом рибе ако је ова била крупна и брзо затим изашао на површину воде, а одатле на обалу са које би извукао рибу на суво. Старца сам познавао и два-три пут сам га видео где чучи са својом торбом, куком и једеком на обали чекајући да прође патрола мађарских финанса па да почне на свој начин ловити. Али кад сам са својим момцима једне ноћи ловио лапташем у „Малој Води", и приставши са лапташким чамцима уз обалу, пришао једној алаској ватри, аласи струкароши се нам испричали чудну причу. Стари алас је на неколико дана пре тога, загњуривши поред велике кладе, напипао крупног сома, забо му испод предњих пераја гвоздену куку, испливао на површину воде и потегао пливати ка блиској обали. Али пре но што се дохватио обале, јаки крупан сом га, онако везан за старчеву руку, повуче на воду, а за тим и под воду и старац се удави. По причању истих аласа, после три дана ухваћен је наспрам Ковина на површини воде стар човек који је имао везан једек за леву руку; кад су једек извлачили из воде, извукли су већ малаксалог сома. Сома су продали, а од онога што су за њега добили утрошили су нешто на старчеву сахрану, а остало на даћу коју су му приредили за покој душе, а већ се зна какве су аласке даће. Шта је од тога било истина, нисам проверавао, али је прича о догађају кружила свом дунавском обалом до Дубравице. При ноћним седељкама поред аласке ватре, или у дунавским воденицама, могле су се чути и сетне приче о томе како је све у аласком свету било боље у ранија времена. Стари аласи причали би млађима о сретном времену њихове младости, кад се још радило са једноставним чуновима издубљеним у стаблу великога грма, који су врло често вукли по кога уз њих привезаног крупног сома, јесетру или сима, а у њима се праћакала маса као дукат жутих шарана, сомчади, кечига и мрена. Вредно је, бар ради успомене, поменути да је последњи такав чун радио у Колубари, између Обреновачког моста и ушћа Колубаре; писац ових редова откупио га је 1905-те године од старога колубарског аласа чика-Мате