Opštinske novine
3*
Београд негдашњи центар великог рибарства
531
чамци би се раздвојили, притерали обали, па би се дигла као катарка дугачка штица за чији је врх привезан танак јак једек „цам"; кранцарош би из чамца искочио на обалу, везао други крај цама за свој ам („пузн"), па потегао да чамац вуче уз обалу док не дође време да се он смени. Сваки је од момака, па и сам мајстор ако је са њима радио, имао да „вуче своју ују", простор од 2—4 километра дуж обале; кад је извукао своју ују, сменио би га друг чији буде ред. Од Винче до дунавског кеја у Београду било је седам уја: прва од Винче до Вексла-Тоспаше (до „уста Мале Воде"), друга до Средње Страже, трећа до Поповог Лимана, четврта до Вишњичке Накље (у близини вишњичких воденица), пета до Роспи-ћуприје, шеста до Карабурме и седма, последња, до дунавског кеја. Успут се местимице морало „курталити": воденица, баштовански долап поред обале или високо дрво на самој обали приморавали су оне што вуку чамце да застану, скупе цам, уђу у чамац па да тек пошто се превесла и обиђе сметња, опет изиђу на обалу и потегну вући до краја ује. Није се никад застајало ради одмора, пошто је сваки чамац вукао само по један момак, други је крманио а трећи се на путу одмарао по 1 и по до 2 сата док опет на њега не дође ред. Барка са уловљеном рибом вукла се превезана поребарке дуж лаптарошевог чамца; ако је ухваћен крупан сом који не може да стане у барку, он "је био положен и везан за јегију у чамцу; тада се с времена на време морало стати крају и спустити једеком везаног сома у воду „да се одмори и дође к себи". Само се тада морало пазити да везан сом не виси о чамцу, већ да легне на дно; иначе се чешће дешавало да он угине тако висећи. После одмора од четврт сата сом би опет био увучен у чамац, па би се продужио пут до идућег одморишта. Успут се опет наилазио на призоре и сцене сличне онима које су се имале прзд очима при низводном путовању и лову. Наилазило се на „лантуке" многобројних струкароша и на њихове струкарске тикве које су на местима подесним за струкарину прекрилиле нашу половину Дунава. Из лапташких чамаца добацивале су се аласке шале струкарошима који су, чучећи у своме чуну или чамцу „рихтали" струк и набадали мамце на удице; по себи се разуме да и струкароши нису остајали дужни. Горе, узводно, на који километар одстојања, показале су се на површини воде две црне тачке које се у једно време приближују једна другој, па се опет удаље једна од друге, и то тако наизменце. Лапташки момци из својих чамаца на први поглед не само да разликују и на први поглед да ми је то влак или лапташ, већ по извесним, за сваког другог ништавним знацима, распознају и који су то што им тако ловећи долазе у сусрет. И ту се онда опет
добацују шале и задиркивања, при чему се једна и друга страна толико развиче, да се то чује и на који километар даљине. Ако је вода подесна за рад бубњевима, на обали се, на појединим местима, поред аласких „лантука", види читава шума од бубњева разне величине, разапетих да се суше, док су други бубњеви побијени у води поред обале „шрек низводно", па им ван површине воде вире само штапови на које су растегнути. На Тоспаши, око аласких чунова, видела се гомила аласа и сељана. Београдски влакароши Адам Симић и Ферко Балгач „салетили" су малочас влаком редарем оома од шесдесет и неколико килограма; око њиховог чуна са сомом искупљени други аласи процењују му тежину, оцењују да ли га је оштар врх гвоздене куке којом су га морали прихватити да би га могли увући у чун, смртно ранио или ће бити могућно да се сом одвуче жив до Београда на лицитацију. Сељани све то радознало посматрају, дају и они своја мишљења и сваки виче као да су они што га слушају сасвим глуви. Самице, постављенз уочи тога дана на Тоспаши нису дале ништа, али влакови су се добро показали. Збору аласа и сељана приближују се још два влакарошка чуна и из једнога од њих стари рибар издиже главу сома да се још пре но што је чун стао уз обалу похвали ловом. Враћа се обали и један струкарошки чамац који је из воде дигао то јутро забачен струк; кад је пристао уз обалу и ту притврђен „штаглама" побијеним у блатно дно, цео тај свет се нагиње над чамац да види рибу коју је дао струк: десетину кила кечига и драча, четири шарана од по две-три киле, једно сомче од три, једно од шест кила и неколико мреница. Струкароши мећу рибу у барку, поткрепе се хлебом и синоћ куваном хладном рибом и одмах почињу „рихтати" струк за идуће бацање. На Белој Стени, испод Вишњице, љуља се мноштво струкарских тикава по узбурканој површини воде, а струкароши у чуковима поред обале оштре удице на својим струковима; понеки од њих, преморен радом од ране зоре, спава опружен на песку, бос и гологлав, са загрнутим ногавицама и рукавима. У баркама, привезаним за штагле поред обале, чује се лупање у њима затворене рибе; крупан шаран покушава да, ударајући главом о капак барке, овај разбије и ослободи се затвора. Понека сељанка наиђе са торбом о рамену и нуди аласима „вренке" (црвене патлиџаве) или домаћу ракију за мало рибе; пазар је брзо свршен, јер у баркама увек има малаксале рибе коју треба пошто-пото продати док се није укварила. Ту су се опет могли наћи и вишњички аласи влакароши Лаза и Мита, или Стева и Маџа, који терају влак или седе на обали са београдским друговима и причају им како им је „сомина" пре неки дан про-