Opštinske novine

668

Бео градске општинске новине

Сташа Беложански: Мотив из Мостара. Рад из 1928 г. Својина књижевника г. Ј. К. јих чести пословних путовања, доносио разне бојице, цртанке и оне познате дечје „цајхнбухе" — док је осталој деци доносио друге играчке: лутке, бубњеве, лопте, мало кухињско посуђе итд. И тако, кад је он 1907 год. пошао у основну школу „Јанко Веселиновић" на Дорћолу, где је у међувремену пресељена и очева радионица, Сташа је, за своје године, располагао већ веома солидним цртачким знањем. Већ први дан, он је том својом вештином задивио свог учитеља и све своје другове, међу којима се и иначе истицао својом нарочитом висином; за читаву главу био је виши од свих својих вршњака. Ни у почетку, као ни касније кроз читаво своје, страховито неуредно, школовање, Сташа Беложански, иако доста добар ђак, није показивао никакве нарочите успехе који би одушевљавали његове наставнике. Шта више, често пута је задавао и брига своме оцу ради недисциплинованости у школи. Услед тога његов отац мења своје мишљење о цртачким наклоностима свог сина и почиње да те наклоности у њему угушује. То се продужава неколико година, али без икаквог успеха. Већ по завршетку другог разреда основне школе, 1909 год., Сташа Беложански прелази у Будимпешту, камо су његовог оца одвели послови. Услед непознавања мађарског језика, Сташа је морао понављати други разред. Ту, у Будимпешти, завршава и трећи и четврти р1азред основне школе, а кад је, 1912 год., дошло време за гимназиске науке, он опет мора да мења не сам;о школу, него и државу. Овог пута његовог оца послови одводе у Букурешт. Иако је то опет била једна сасвим нова и непозната средина, којој није познавао чак ни језик, Сташа се ипак снашао много боље и много пре него у Будимнешти. Пре свега, могао је наставити школу, јер је у Букурешту постојала мађарска гимназија, у коју га његов

отац уписује без икаквих тешкоћа, као и осталу његову браћу стиглу за школу. Кроз све то време, од најранијег детињства до доласка у Букурешт, Сташа је вредно цртао, али његови учитељи, којима се то свиђало час више — час мање, нису у томе налазили нипгга што би заслуживало неку нарочиту пажњу. Тек доласком у букурешку гим и назију, Сташа Беложански први пут долази „у руке" једног стручног наставника, који у њему открива изразити сликарски таленат. Тај наставник, који је у животу нашег уметника одиграо тако значајну улогу, јесте Киш Карољ; како се по имену види, Мађар. Он је Беложанског искрено заволео и посвећивао му много пажње. Поред првих систематских педагошких упутстава, која су, наравно, далеко прелазила оквир школског програма, он га је водио по букурешким музејима и изложбама. Под Кишовим водством Беложански се образовао око четири године, тј. за сво време школовања у букурешкој мађарској гимназији. Кроз сво то време Киш је имао још једног таквог љубимца. То је био неки Мађар Балаж Арпад, који није идентичан са нашим познатим и одличним графичарем истог имена. С тим својим класним другом Беложански се веома добро слагао, иако је осећао суревњивост, јер је био свестан да Балаж боље црта од њега. Симпатично је, и за карактер нашег уметника веома важно, што он то признаје и дан-данас. 1914 године, кад је букнуо светски рат, Беложански се налазио у другом разреду мађарске мањинске средње школе. Али у Букурешту, који се тада још није налазио у зони ратних операција, живот је настављен нормалним током. Тек 1916 године, наставнички колегиум, који до тада о томе није водио никакве бриге, неким случајним поводом, којег се Беложански данас више не сећа, открио је да су он и његова браћа — Срби. То је био довољан разлог да их његов отац пред сам

Сташа Беложански: Мотив из Охрида. 1929 год. откупио на „Пролећној изложби" Њ. В. Краљ Александар I