Opštinske novine

Сликар и сценограф Сташа Беложански

667

Као што се у свом сликарству не заноси неким сувише високим теоријама, тако и у својим сценаријим:а увек рачуна с техничким могућностима сцене за коју ради. И баш ради тога редовно постизава максим;алне успехе. У свим својим сценаријима он настоји да нађе што адекватнији оквир у којем ће се одигравати дана драма, или дана опера. Ако је драма симболичног карактера, он ће је ставити у један симболичан оквир. Ако је чисто натуралистичка, он ће пронаћи снажне натуралистичке акценте, који ће његов сценариј стилски повезати, управо стопити са збивањем на сцени. Како је успео позоришни сценариј управо продукт колаборације заједничког рада сценографа и редитеља, — то је важно да се овде нагласи да су најуспелији они Беложанскијеви сценарији које је он радио у колаборацији с нашим редитељима европског ранга г.г. Јосипом Кулунџићем и д-р Хецлом. Од осталих редитеља с којима је успешно сарађивао овде ћемо споменути г. г. Ракитина, Надворника, Плаовића, Цанкова итд. Свој највећи позоришни успех доживео је Сташа Беложански са инсценацијом Шекспировог „Кориолана". Та инсценација је изведена на један веома оригиналан начин: на читавој платформи ротационе позорнице саграђена је једна архитектонска целина, која, ротирајући на отвореној сцени, омогућује извођење двадесет и две слике без икаквих промена декора увек на другом 1 месту. Не мањи успех доживео је и с Вагнеровим „Танхојзером", за којег је израдио веома монумеиталну инсцеиацију у којој је срећно решио проблем простора наше скучене позорнице, која је у овом комаду одједном морала да прими око две стотине људи. За Коњовићеву „Коштану" Беложански је израдио 4 разна декора — два за београдску позорницу, а по један за прашку и брнску — у чисто натуралистичком стилу. Инсценација Крлежине снажне реалистичке драме „У логору", према изјави самог Крлеже, у Беложанском је нашла свог најбољег креатора. Та инсценација је изведена у грубом, донекле стилизованом, реализму, а инсценација за Шекспирове „Веселе жене Виндзорске" одликује се веомм:а интересантним стилизованим натурализмом. Последња Беложанскијева велика инсценација јесте Настасијевићева опера „Ђурађ Бранковић", која је код критике доживела веома леп успех. У великом броју од 150 инсценација, као нарочито успеле и од критике запажене треба истаћи следеће: за Крстићеву оперу „Зулумћар", Јаначекову „Јенуфу", Дворжакове „Русалке", Вердијеву „Отело", Лангевово „Преображење Фердише Пиштоља", Каријеру Јошка Пучика", Горкијеву драму „На дну", Пецијину „Мачу", Милошевићевог „Јована Владислава", Одакову „Дорица плеше", Готовчеву „Морану" и „Еру с оног света", Бошња-

ковићеву „Иванку", Станковићеву „Нечисту крв", Ј. Кулунџићеву „Машину савест"... и безмало све Нушићеве комедије. Сташа Беложански је дете рата и револуције, и његова биографија је интересантнија од најнапетијег романа. Рођен је 15 јуна 1900 год. у Београду, као прво од десеторо деце матере му Катарине и оца Ненада. Прво своје детињство провео је у „Савамали", где му је отац имао велику и модерну столарску радионицу. Та радионица је била стварно своЈина Стапшног деде, који је свог сина, а Сташиног оца, послао после завршене средње школе у Беч на чувену „Уметничко-обртну школу". У тој школи Ненад Беложански, који је још и раније показивао много смисла за цртање и компоновање нацрта за намештај, остао }е четири године. После завршених студиЈа није се враћао кући, како је то желео његов отац, него је, да би се што боље усавршио у овом звању, остао у Аустрији, а после прешао у Немачку, где је радио по разним атељеима и великим фабрикама намештаја, као пројектант. Али, како је Ненадов отац старио, и како се све више показивала потреба да га син одмени у радионици, то се сама по себи намећала потреба да се Ненад врати кући. Он је то и учинио, иако веома нерадо и после разних одуговлачења. По доласку у очеву радионицу Ненад Беложански, — отац нашег уметника —, који је дошао управо из самог центра социјалистичких средњеевропских збивања, у којима је и сам најактивније учествовао, почео је одмах да спроводи разне реформе и да оснива велику и модерну радионицу у намери да у њој израђује разни стилски и уметнички намештај. Његовом оцу се цела та реформа није много свиђала, јер је унапред осећао да тадања београдска средина још нема потребе за такве ствари, и Ј 'ер је знао да се оне мале потребе које су осећали ботији кругови подмирују поруџбинама из Беча. Током времена то се показало и у пракси. Али, Сташин отац није био од оних људи кој'и лако напуштају своје планове. Радионица је из основа преуређена и проширена, његов отац је и даље надгледао раднике у послу, а сам Ненад Беложански је радио у канцеларији, водећи пословне књиге и цртајући потребне пројекте. Још као сасвим малено дете, Сташа Беложански је, играјући се у очевој канцеларији, и сам почео да црта и да „помаже" свом оцу. Његов отац, који је био европски образован мајстор и који је своје дете веома волео, није у томе гледао ништа негативно; шта више, он му је посвећивао и много времена учећи га првим потезима. Наш уметник се још и данас сећа како му је отац, еа сво-