Opštinske novine

670

Београдске општинске новине

Сташа Беложански: Маслина Цара Душана у хилендарском манастиру у Светој гори. — Рад из Ј937 г. Својина г. М. Стевановића

За то време, он је стално, међу стотинама избеглица из разних крајева Румуније, тражио свог оца и своју браћу. После месец дана сусрео је на улици једног свог брата, и тако се, после тромесечних лутања, поново нашао под родитељским кровом, у колико се тако може назвати нека незаложена шупа у зими од преко 20 Целзијевих степена испод нуле. У том новом родитељском дому Сташа Беложански остаје до пролећа 1917 г., кад свој чистачки алат поклања неком пријатељу и одлази за Русију. Причајући ми о томе преласку из неокупиране Румуније у „матушку Русију", која је одувек Србима била толико блиска, Сташа Беложански се пренео у оне дане и није могао да нађе довољно убедљивих речл с којима би описао своје изненађење и одушевљеше, које га је обузело кад је стигао на перон станице Унген и угледао десетину жена с пуним корпама јаја, кобасица, сланине, шунки, белих хлебова, па чак и колача. У силном одушевљењу он се прво добро и слатко најео, — као никада више у животу — а потом је легао на траву да се одмори и мало проспава. Кад се пробудио сетио се својих који су остали само двадесетак километара далеко, у Јашиу, у крајњој беди, без комадића леба. Прекинуо је свој пут, купио неки огромни џак, натоварио га лебовима, сиревима, шункама, јајима и свим оним што се могло јести а ту се затекло, уз помоћ неких руских војника бацио на кров вагона и вратио се натраг својима у Јаши. Неописиво је, прича данас Беложански, било одушевљење с којим су га они дочекали. Потом је склопио пријатељство са пограничним руским стражама и железничарима, који на њега већ и ради његових година нису могли сумњати, а који су га као Србина веома заволели. Тако му је успело да неколико пута

пребаци веће количине животних намирница из Унгена у Јаши, и да својима бар донекле олакша беду у којој су се налазили. Шта више, на тај му је начин успело да пренесе и извесну количину намирница које су биле нањене продаји међу тамошњим безбројним избеглицама. Тако је зарадио доста лепу суму новаца, с којом је кренуо, заједно са својим оцем и браћом, преко Кишињева и Бендери-а, за Одесу. Ту, у Одеси, на улици, његов отац сусреће свог брата, — српског мајора — који се ту налазио као изасланик Српске владе ради организације југословенских добровољачких корпуса. Уз његову помоћ и гостопримство, они су се доста брзо и доста лепо снашли и сместили. Сташин отац }е нашао запослење у свом занату, а његови синови, Сташина брашина браћа, ступила су у „Српски нижешколски интернат", који је постојао у Одеси. Преостало је још једино да се створи нека ситуација за самога Сташу, који више нијз био нижешколац, и према томз није могао ступити у тај интернат; за старије средњешколце није постојао сличан интернат. У тој ситуацији Сташа је први пут у животу дошао на идеју да заради лебац сликањем. Отишао је код неког фирмописца и понудио му се за радника. Овај, вероватно неки искусни чичица, није се с њим пуно објашњавао, него му је, чим је разабрао о чему се ради, дао у руке креду и наредио да рапише „Табак". Али још по начину на који је наш Сташа прихватио креду, и по првим потезима којима је почео да црта слово „Т", овај је видео „колико је сати" и рекао му: „Њо, Ви ничево њезнајете. Здравствујте" окренуо се и отишао. И тако се, веома неславно, свршио Сташин први корак у — „ликовну уметност." Али и тај неуспех имао је својих позитивних страна. Он га је навео на мисао да је сликарство један веома тежак и веома ком-

Прва инсценација Сташе Беложанског на великој позорници београдског позоришта (код Споменика), за Крстићеву оперу »Зулумћар«. — Рад из 1927 г.