Opštinske novine

Сликар и сценограф Сташа Беложански

671

пликован занат, који треба, пре свега, дуго и марљиво учити. И ради тога је прионуо на посао. Купио је неколико боја и убрзо су настале његове прве две самостално рађене слике — пејзажи —, које још и данас чува његова мајка. Али ипак, то није био посао који је обећавао неки непосредни приход. Ради тога је тражио и даље излаз из ситуације. Шетајући се, беспослен, широким улицама Одесе, он је најрадије одлазио на пристаниште и ту посматрао море, које је ту видео први пут у свом животу, и многобројне лађе које су долазиле и одлазиле. Тако се у њему родила жеља да и сам постане морнар, маттроз. Његовом оцу се та идеја није много свидела, али како тада није било никаквих других могућности, Сташа је ипак једног дана обукао морнарско одело, и то на српском броду „Димитрије". На том броду, који је пловио по Црном мору, он је вршио дужност тз. „шифбурша" — морнарског шегрта — и доста брзо је увидео да на броду није све баш тако ружичасто, како је то њему изгледало док је гледао бродове с обале. Матрози су, већ по природи свог посла, веома груби људи, а тада у јеку револуције која је у међувремену избила и у којој су се они осећали неким нарочитим херојима, јер су у њој одиграли једну од најважнијих улога, они су још више огрубили и Сташа Беложански је ту проживео много горких часова. Међутим, од свега тога за нас је много важније што је боравак на том броду за нашег уметника био читав низ открића лепота пејзажа, дубине морске воде и елементарних снага природе. Иако је револуција беснела у највећем јеку, Беложански, као и највећи део оних који су у њој суделовали, — били као актери, било као посматрачи, — убрзо се на њу научио, као на нешто сасвим природно, истина пуно непогода, али не толико да се и одавде не би могла изнети жива глава. Иако су на све стране штектали митраљези, пушке и револ-

1а1

Последња инсценација Саше Беложанског: Настасијевићева опера „Ђурађ Бранковић", II чин.

Сташа Беложански: Инсценација за Одакову оперу „Дорица плеше". — II чин — Рад из 1934 г.

вери, Беложански је и у Одеси и у Севастопољу, где се њихова лађа највише задржавала, увек налазио времена и могућности да обилази тамошње музеје, а још више да се задржава по тамошњим: телалницама, где се уз све могуће остале употребљене ствари од зарђале игле до аутомобила —, продавала и маса разних слика, — почевши од поштанских разгледница и најјевтинијих вашарских олеографија, до вековечних икона и правих уметничких ремекдела. Нзегову пажњу су највише привлачиле баш те слике. И, то је веома интересантно и карактеристично; иако су на све стране лежали мртви и запомагали рањени, иако је вредност живота била сведена испод вредности живота било које животиње, ипак Беложанскијев најдубљи утисак из тих крвавих историских дана јесте чисто уметничке природе. То је једна сликарска композиција гигантских размера, која Претставља Кримски рат пред Севастопољем, а која је компонована на један заиста веома оригиналан начин. Читава слика је изведена на непрекинутим зидовима једне огромне округле сале, а гледаоци је посматрају са тедне галерије која се налази усред сале, а на коју се долази степеницама испод саме галерије. Слика је осветљена одозго, тако да се не види извор светлости, а одоздо је органски везана земљом и песком, који су посути по поду и на којима се налази поломљено и одбачено различито оружје, лутке војника у јуришу и мртваца, и осталих ратних реквизита. И дан-данас Беложански се живо сећа свих појединости те слике, пред којом је, или још боље у којој је — стајао часовима и часовима, дивећи се снази и реализму с којима су дани сви детаљи. Он сумња да би му се данас свидело нешто слично, — заборавио је чак и име аутора, те слике, — али тада је то за њега био доживљај, и мајстор који је то извео, у његовим очима, био је раван самом Богу. Под утицајем свега тога, у њему је опет дошла до изражаја његова стара наклоност за сликарство, и он, у јеку револуције, — у