Opštinske novine

Прилози за историју Београда

683

3) Совјет је већ препоручио полицији да, не слушајући Еснаф, затвори механе по буџацима у којима се „безчинија" чине; и 4) Осврћући се на понуду Еснафа да он плаћа аренду на свих 150 механа, Совјет у томе налази интерес Еснафа. Механџије које остану лако ће давати већу аренду, али држава неће имати већи приход. Кнез је прихватио ово мишљеше Совјета. Преко Исправничевства Совјет је издао наредбу полицији да ее затворе неуредне и развратне механе. Да се у том послу не поводи за Еснафом који гледа само своје интересе, што се види и из његове молбе да се само 33 механе оставе. * Од поменутих 150 механа данас скоро ниједна не постоји. Затим, то нису биле све механе, већ је било и кафана. Механе су се разликовале од кафана тиме (Што су имале и пггале за стоку. Поуздано се зна да је 1836 постојао „Турски хан" (данас „Хотел Империјал"). Механе, за које се сигурно зна да су постојале и пре 80 г. ове су: „Пандилова" („Таково") на Теразијама. „Шишкова", — срушена прошле године, али као кафана, и ту је сада палата Пензионог фонда Народне банке. „Код Топа" у ул. Кр. Александра. Сада је кафана. „Бели Крст" до бив. „Руске круне" у Дечанској улици. „Ваљево" — у ул. Краља Александра, палата Чехо-словачког посланства. „Три сељака", прекопута „Славије", и „Параносов" хан, — ту је део улице Карађорђеве и „Хотел Бристол". Од најстаријих кафана данас постоје: Томина кафана — сада под знаком питања, прекопута Саборне цркве. Подигао ју је Наум Ичко 1823. У Државној архиви постоји једно његово писмо од 28 маја 1823 којим је молио кнеза Милоша, да му, пошто је двориште мало, уступи као поклон пет корака, а ја ћу са стране механе оставити капиџик, иначе проход би био до прозора" каже Ичко. Кнез му је дао. Из овога се види да је имањс испод кафане било кнежева својина. „Мали војник", онда „Абаџија". „Црни орао", — у ул. Душановој. „Хаџи Јања" у ул. Душановој. „Високи Дечани" у ул. Душановој. „Јеврејска касина" у ул. Душановој. „Арапин", „Два мегданџије" „Србија" и „Трговачки клуб" у Поенкареовој. „Енглеска краљица" („Златан грозд") на Варош капији. „Чачак" („Топола") у ул. Кр. Александра. „Два сокола", на углу Пашићеве и Дечанске. „Мали Париз", у Дечанској улици.

„Три шешира" и „Два јелена", у ул. Скадарској. „Гушина" („Трговачка касина") у Узун-Мирковој. „Ресавац", у ул. Краља Петра. • „Ужице", у ул. Кр. Александра. Не постоје данас: „Хајдук Вељко", — ул. Кн. Михаила 3. „Русија", на углу Кн. Михаила и Вука Караџића. „Старо здање" (код „Јелена"), где је до пре две г. била железничка дирекција. „Крстићева" (Варошки суд у ул. Кн. Михаила). „Српска круна" (сада општина). „Златан аађео", угао Васине и М. лека. „Златна славина" „4 лафа", „Албанез" и „Крст" на простору од „Балкана" до Прашке банке. „Сребрни коњ" (зграда јувелира Петковића на Теразијама). „Кнез Михаило" (палата „Политике"). „Два бела голуба" (Занатски дом). „Зелено дрвце", до н>е у ул. Ж. Клемансо-а. „Еснафска кафана" у Поенкареовој, Та кафана је стално била отворена и у н>ој су полицијски агенти сачекивали крадљивце. „Мецовалија" у Поенкареовој улици, прекопута „Коларца", а до н>е на углу, где је сада Југослот венска банка била је кафана код „Жмурка". „Тричкова" до јувелира Петковића на Теразијама, с горн>е страане. „Дарданели" (Држ. хипотекарна банка). „Жировни венац", на Зеленом венцу. „Два побратима", угао Поенкареове и Цетињске. „Кнежева пивара", у Балканској улици. „Пролеће", утао Топличиног венца и Вука Караџића. „Царице Милице", угао ул. Царице Милице и Бранкове. „Бумс" у Зетској бр. 2. „Код Тоше кривошије" — имање Крсмановића прекопута Саборне цркве. „Код патролџије", — палата Н. Узуновића у ул. Краља Милана. „Ленгер" и „Бела лађа" у ул. Дубровачкој. Од етарих хотела постоје још: „Лондон"; „Париз"; „Балкан"; (у потпуно новој згради); „Национал"; и „Грчка краљица" („Деспотов хан") у ул. Кн. Михаила. Тешко је данас изнаћи све старе механе, кафане и хотеле, јер су их и најстарији људи позаборавили. Ово што је изнето, нешто је из нашег сећања, а много више по казивању пок. Исидора Николића, столара, који је рођен 1856 и имао врло добро памћење. Он се на пр. врло добро сећа бомбардоваша Београда 1862 и свих капија. На Стамбол капији је, каже, са друговима ватао гуштере. Чика Иса је, како су га сви звали, био жива историја. За много шта њему има да се захвали пгго је сачувано од вечног заборава и пропасти. Драг. Ј. Ранковић