Opštinske novine

760

Београдске општинске новине

је био, -- сем оних који су сагорели — сачуван реп. Он је победоносно стрчао са тробојницом. Прескочим неколико и одем у други угао. један „Гурду" (ловац) лежао је мрк и натмурен, са крвавом елисом и смрвљеним трупом. Чак му је и реп био преполовљен. Пришао сам му и загледао га са свију страна. И онако рањен, скрхан, изгледао ми је као да је још жив и гледа ме мрким погледом, као да би хтео све да одбије од себе. Јер нико му, ваљда, није био достојан после његовог господара... — „Ја сам са поднаредником Љумовићем изводио акробације. Било је рано, висине још у сутону, тек се еунце помаљало као румен котур који смо само ми одозго видели. Под нама су још сви спавали. Са поља се дизала игмаглица... Љумовић се опијао висинама. Тога јутра све је у њему кликтало. Осетио сам то по шеговој руци како је подрхтавала. И почесмо превртање. „Лупинг" за „лупингом". Небо се орило, стихије одјекивале. Птице плашљиво бежале... Високо смо били већ. Уморисмо се. Али њему не би доста. О! Он је био као опијен. Разиграо се, заборавио се, окрилатио, срце му кабрекло — да пукне. То јутро је било његово... Па почесмо опет. — Ни с ким још нисам тако летео! Нико нам није био раван. УБумовић је ширио груди, затварао очи и упућивао ме све на нове и нове скокове. Преврнусмо сз тада на леђа, свод нам искочи у свој огромности, а земља оста у дубодолини. Али, у том моменту Љумовићу пуче веза којом се био привезао за мене и он испаде одвоји се од мене. Па полете нагло у амбис, а ја остадох сам... Шта ће бити? Он пада, ја падам, пропаст за обојицу. Мој најхрабрији пилот скупио се био у клупче и падао бедно, згрчено. Јер крила су му била отпала. Сетио сам се тог момента старог Икара коме их је сунце спржило што му се био много приближио. Тако и мој .Љумовић... Ја налетих на њега. Он само заклони рукама очи и скупи се још више. Елисом ја му отсекох ногу. Па онда га оставих, ја на једну он на другу страну, али смо падали доле сада нас троје: ја, Љумовић и нога... Какав је то био метеорски пад! Мајка земља нас је кажњавала што смо је били напустили тако високо... Љумовић отвори падобран и спусти се на земљу; нога паде близу њега, а ја се смрсках у ораницу и крвава елиса се преби напола... Ето, мртав сам... мртав, никада више у висине! А ни њега, знам, нема више. -~ Нико се тако није заносио небом као он, Љумовић, мој најхрабрији пилот-ловац..." Поздравио сам немо овога џина са прзполовљеном, крвавом елисом. И таман сам хтео да изађем, али ме задржа још један глас: — „Ја сам поручника Никољачића!" Загледах у олупину која је имала само остатке, који су се могли скупити у голе шаке.

Скоро само прах. Пред очи ми изађе слика: младић, плавих занесених очију, дугих трзпавица; висок. Одлучан и сигуран у себе са неком мишљу за којом упорно следи... Сетих га се даље: у моментима је нежан, осећајан, сав лирски надахнут — то је онда када је писао своје песме и новеле. Причао ми је да је одлазио често у парк и завлачио главу у лиснато грање. Опијало га пролеће и снови које није могао да изрази. Дуго је остајао загледан у плаветнило неба, пратећи своје мисли... а оне су се тад формирале. Вијугале се његовом крви, срцем, душом, уобличавале се и он их је пуштао да клијају. Кад би осећао да су се исклесале довољно онда се журно упућивао кући (а становао је уз Парк) и лаћао се пера. — Писао би дуго. Онако на предах, из самог срца. Оживљавао је оно што је осећао, преносио из себе, претакао на хартију, каменио своје нематеријалне, небитне мозаике... И ноћ се спуштала; а он онда излазио из своје ообице, мати му на прстима доносила вечеру и остављала у претсобљу, вечерао би и излазио понова у Парк. Опет за мислима... Пред очи му излазила књига, слике се ређале, он јој се уносио у наслов „Ми, шеста екипа"... Дуго, пред спавање, држао би је у рукама. Испуњавало га је миље стварања, поглед би му омекшавао, почињао би да сањари: како ће књига ићи из руке у руку и нагонити сузе. А и њему би се оне појавиле међ трепавицама од надања, од среће, док се прикрадао сан... Ујутру, прво сунце, прво буђење. Изнад његове куће већ лете, хуји живот ван земље. Његови ученици-пилоти. Прво што би било то је да их загледа кроз прозор и поздрави руком. Онда се пљуска радосно и таре пешкиром. Брза облачењем. Хитро испија доручак и већ је напољу. Јутарња свежина га заспе и он дубоко грудима уздахне. Па што брже ка аутомобилској станици... И већ је на аеродрому — а тамо узима други израз лица. Озбиљан, одлучан, неумољив; напрегнут да што пре седне у авион и почне да крстари; да осети његову моћ и омирише јутарње небо — росу висина. Командир му издаје задатак, као вођи патроле, он је у ставу „мирно". Авиони раде. Нзега већ подилази језа. Чека се само његова рука да повуче гас и да мотор рикне. Нестрпљив је. Најзад седа: тешким погледом гледа у своје пратиоце, погледом који говори: за мном! Они већ разумеју. Затим он увлачи главу у седиште авиона и загледа инструменте; диже руку својима и — полазак! Он додаје гас, мотор пишти, ваздух се пролама, земља тутњи... трава полеже и њих три узлећу... — Никољачић напред, горд, као Страхинић Бан; упијено гледа преда се. Не види како испод њега пролеће земља. Челичан поглед одаје његову душу. Сав је гвозден. Од темена до палца на нози је електризован, тврд као кип. Једна снага, џин, слепљен за седиште. Незе-