Opštinske novine

6

„Црни хангар"

161

маљски див... Погнут, језди и понекад загледа са стране у своје. Они су му изнад самих крила. То га охрабрује и уздиже. Расте снага да учини нешто — што нико до тада није могао! Раван је боговима који су некада јездили по Олимпу... Стиска вилице, зенице му се скупљају, загледа се у даљину — па наједном - сама рука повлачи гас до краја и мотор бесни као звер; онда он сачека тако да се приближе и пратиоци и док расту бројке на брзиномеру и цепте крила — он се решава, даје знак и пропиње свој авион... Отскаче цело небо. Рик се ори. Беже облачићи, цикће висинска стихија, а њега пење коњиц право к сунцу... Са одигнутом главом горе, бесно урлајући, стреми самом Богу... Задовољан је и пресрећан. Усне му се развлаче; попушта укоченост, окреће се за собом и види своје пратиоце далеко испод себе, како грабе к њему — — — Две физиономије поручника Вјгкослава Никољачића — једна кад ствара своје дело: нежна, уметничка. Друга, кад води своју патролу ~ убојна, Обилићска. ...И трећа, кад изгара у своме авиону. Узлетео је ноћу, упутио се уз трептај звезда. Мотор је наједном стао. И он неће да искаче, иако би требало, храбри и онога позади да не искаче — јер, његова рука је сигурна, умеће авион и без мотора да доведе к земљи, и по мраку. Неће да га оставља... Ближе се земљи, без мотора; Никољачић зури прзда се. Ту су већ, опет му срце бурно закуца, још једна бравура, један цветак његовом пилотском венцу — али таман да слете — искочи земљани насип. Удар у њега; превртање. Никољачића авион поклапа и букти пожар. Сјајна бакљада... Он осећа моменат вечности, дошао је сувише брзо, изненада, да га позове са света у цвету најлепшег надања. Пеку све ватре васионе. Издигао је руку, провукао је њу једину ван ватре. Сагарају му очи. И он осећа да му руку неко вуче који и сам запомаже од опекотина; али Никољачић већ пола са ону страну живота, а само са једним делом на нашем свету, изговара последње речи другу: ,,спасавај се сам, мени спаса нема"... Трећи лик Никољачићев: згрчених удова, спржених очију, испружене руке. Последње дело његовог племенитог срца које грца у пламену, али мисли на друга ,,спасавај се сам, остави мене"... И оно престаје да куца, рука се стеже у песницу. Речи се камене и остају да нам сведоче — ко је био он: Вјекослав Никољачић — књижевник, пилот и човек. Пољубио сам зарђану гвожђурију коју је дотицала његова рука, и одвојих брзо очи, јер су ми усне почеле подрхтавати... Изађох из „Црног хангара". * * * Неколико дана после улазили смо опет. Уносили су авион поручника Ђекића. Нисам

био присутан, јер преко дана тамо је обично, нема шта да се види; но зато не издржах и прве ноћи одох понова... Тада чух, из оног најстаријег дела, нову исповест: „ Ја сам првог команданта пука мајора Бранка Вукосављевића!" Сва је разлупана била. Дебео слој прашине покривао јој горњи део. „ - Док је он био, нико није смео да ме дотакне. Сијала сам као да сам од злата. Побожно су ме загледали... Данас, на мене седају кад уђу да донесу нове, седају и одмарају се. Нико ме и не гледа. А где су дани, они, кад смо ми, мој господар и ја, задивљавали... кад нису скидали очију са нас? Ми у небу, сунце па ми... ,,— А кад узлетимо, кад напустимо земљу и почнемо да јездимо небом које грокће од наше силне хуке, сви стану па гледају. Лепи командант пука мајор Бранко и ја — пресијавамо се на сунцу. Трешти елиса и дроби ваздух као чисто сребро. Мајор седи у мени поносан, осмехнут. Снага набујала, а уздржава се. Осмехивао се увек, а кад да највећи гас и полетимо као олуј онда стисне вилице и затегне осмех, онда га обујми страст... онда он цепти, не зна шта би?... Сећам се како се у тим тренутцима усхићено бацао у вис, повлачећи ме у највећој брзини. ...Он је често волео да узлети на челу пука. Чим види дан, да је сунцем обасјан, он не може да је на земљи. Плави се небо, поигравају у њему даљине, маме га... и он само нареди: пук напред! Пук се растрчи. Све на ногама, све ужурбанО; хангарска врата грме и авиони се појављују иза њих. Постројени су и онда на знак „пали" чује се скраја на крај потмуло мумљање елиса. Он већ расте. Страсно је волео да слуша паљење мотора. Стао би на један крај, а пред њим у дугом реду црни се линија: шездесет убојних коњица. Силина, бсга да обори. Хук је све јачи, све потмулији, док не почне права грмљавина. Колика је то снага била! Шта могу они — помислите! Хук им се земљом разлеже, повија се трава. Птице зазиру и беже... А он стоји са стране слуша и раете од усхићења. И само нареди: на евоја места! а њих шездесет се растрче и почну да се увлаче у своја седишта. Сви су мрки, нестрпљиви, прешла и на њих страст командантова. Забрађени су шлемовима до самих очију. Улазе у авионе а срца и њима дрхћу. Завезују се и загледају у огледало. Мотори брује. Не чује се ништа од њихове хуке; поред свакога су два механичара који придржавају крила и гледају у пилоте: треба ли им шта? Они, убрађени као девојке, повлаче ручицу за гас и врше пробе мотора; тек тад настаје права грмљавина! Па онда се полако утишава. Пилоти очекују, мисли им већ унапред лете^. ^ како ће сад одмах, чим се да знак да узлете и ускоче