Opštinske novine

С Кафана „?" („Томина кафана")

Зграда у којој се налази ова кафана, у улици ^раља Петра бр. 6, прекопута Саборне цркве, по својој старости свакако је друта у БгограДу. Старија од ње, уколико је досад познато, јесте само зграда Доситејеве Велике школе на Јованозој пијацл. Поменуту кафану, као и зграду до н>е, која је срушена прошле годццеј и у жрјој је био конак кнегиње Љубице, подигао је Наум Ичко и то: прзу 1820 а другу 1823 г. Из писама која ћемо даље објавити, а чији се оригинали налазе у Државној архизи, могао би се извести закључак као да је обе те зграде Ичко правио за свој рачун. Такав закључак, међутим, био би погрешан. Ичко је био „базрђанбаша", трговачки конзул, притом по народности Цинцарин, и требало би га сматрати богатим чозеком. Стварност је друкчија. По смрти његозој, крајем 1827 или почетком 1828, његов капитал у комисионарској радн>и износио је свега 5.730 гроша. Тако тврди Панта Каснар маја месеца 18:28, а он је са Ичком био сртак у тој радњи. Материјално стање Ичкозо, како га је Каснар изнео, слаже се са оним што је Ичко о себи износио кнезу Милошу У многим писмима Ичко се жалио на своје материјалне незгоде. Пошто се Ичко налазио на таквом положају на коме су му стотинг хиљаде гроша пролазиле кроз руке, па се од свега тога ништа није залепило за њих, значи да је био поштен чбвек. О грађењу кафане постоји ово пигмо Ичкозо, писано кнезу Милошу 15 јула 1820: „Отговарам се на ваше благородно писмо дано 27 прошавшег у којем радујем се за ваше преполучно здравље. По вашој заповести учинио сам почетак кућу правити на оно место које сте ми заповедили. Стао сам чистити покварене старе подруме, велики посао отворио се. Како видим оће да пропадне дућан у подрум (бојим се и базрђанбашлук). Сада сам ушао у коло, ваља да играм у коло. Да вас Бог поживи, бићете м'и у помоћ. Него како чујем Анастаса Живковића жеиа неће да прода оно место. Дакле, молим вас покорно учините ми љубав, пишите једно писмо Максиму 1 ) писару да отидне у Земун до њу, будући да су они своји, да прекине цену за оно место, колико рекнете ви за новце да му дадем да јој однесе а да добијемо од ње једно писмо како је продала то место. Молим вас господару, ту ми љубав учините." Ичко је ту зграду правио за рачун кнеза Милоша. То ће се још јасније видети из следећег писма, писаног 28 маја 1823: „У име Бож|је и у ваше време почињем ови дана кућу градити. Набавио сам 4—5 дунђера од греције.

1) -Максим Ранковић, писар у Народној канцеларији. Велику муку теглимо за дунђере чрез бегличкога посла. Него учините ми љубајВ и пишите кир Георгију Ћелешу док је овде да јави Ћехаја бегу од ваше стране да не узимају те дунђере у беглук, будући ваша кућа (каз што јест) да се једанпут курталишем од једне бриге. Друго господару, ви сте мени многа и велика добра учинили за које нисам вредан вратити вам. Ја се молим покорно и љубим вашу десницу, учиките ми још једно добро. Будући је договор између вама да ја тргнем дувар за азлију до бунара будући у оно време није било почистено. После тога кад сам место почистио и пронашао старе тгмеље, ако будне дувар до бунара, више ми авлија не остаје само 6 корачаја, с опрошћењем проход ће ми бити до под пенџере. Јазук је што ћу да трошим нозце. Зато повторавам моју молбу да ми поклоните још пет корак.Ђаја место а ја ћу са стране мејане оставити "капиџик, ако би било; потребно заради бунара, а до данас тај бунар није употребљаван, јер је поган. Зат-о молим и очекујем један одгозор да знам како ћу се владати." И још једно писмо кнезу Милошу од 16 јула 1823 гласи: „Отговарам на ваше благородно писмо дано 12 тек. Видим да сте писали кир Марку да премери авлију па вам јави, после да ми наредите колико да узмем место. Господару, нећу вас варати, нити имам ту власт варати мога господара. Од бунара до велика механска врата 40 аршина место, пошто ми дате 5, остаје плац механи 35 аршина." Механа, која се озде помиње, била је до конака кнегиње Љубице и ту је данас просечена ул. Чубрина. Ту зграду је купио кнез Милош за време Марашли паше од Петра механџије и у њој се је налазила Државна штампарија од 1835 до 1845. Пет аршина које је Ичко тражио односе се на дубину плаца. Зграда је толико заузела простора да двориште не би износило више од 6 „коракљаја". Доцније двориште је продужено до Иванбегове улице и на тој страни била је кућа коју је кнез Милош купио 1852 од наследника Брзакових и ту му је био приватан стан. Кнез Михаило је ту кућу купио преко свог посредника Хаџи Томе и куповина је одобрена Височајшим решењем ВН 1049 од 31 октобра 1852. То одобрење дато је изузетно, јер Обреновићима је било одузето право да у Србији прибављају имања. И после продаје те куће удова X. Брзака Цвета била је у беди. Решењем ВН 1140 од 18-1-1854 дато јој је 50 дук. милостиње „из признанија на заслуге њеног пок. мужа учињене отечеству нашем". Та кућа - Данићева — .срушена је прошле године и на истом месту подигнута двоспратна кућа. Између тих двеју —