Opštinske novine

Цигани на старом Дорћолу

Ко би могао веровати да је некада Циганска мала била на Дорћолу и то у средини садање Капетан Мишине, раније познате под именом Војничка улица. То је било седамдесетих година прошлога века. Местимично још по која чатрља са циганима била је онда поред саме обале на Дунаву. Од прилике тамо где се сада завршавају Доситејева и Француска улица. Чубурских цигана није било у то време; тада још ни Чубуре, као наоеља, није било. Чубура и чубурски поток постајали су само као околина Београда где су људи долазили колима на своје њиве и ливаде и брали кукурузе и косили траву. За извесно време, пре овога доба, Цигани су у већем броју били насељени у садањој Скадарској улици, која се онда звала Циганском малом. Циганска мала пак, о којој је овде реч, одживела је свој век некако баш у време око српскобутарског рата (1885 г.). Цела мала била је смештена у једној пространој бондручари, из које је била нека чудна гроза. Примитивност, руине и прљавштина! Према навици ондашњег времена неки су је звали двокатницом. Док, међутим, то није била кућа, но јазбина... Зидови, уколико се тако могу назвати, облепљени блатом, избушени покрај греда које су ишле кроз н>их. Местимице ти отвори били су толики да је циганчад кроз њих могла пролазити из собе у ообу. Негде су се ти назови зидова држали само на исплетеном прућу и дирецима, јер је блато временом отпало. Та циганска кућа налазила се на углу са-* дање Капетан Мишине и Страхинића Бана улице, тачно према кући г-ђе Шурдиловић, и још тачније, према уличним вратима њене куће (из Страхинића Бана улице). Та циганска кућа морала је бити превише стара, кад је још седамдеоетих година, а по казивању мошх стаоих, још и педеситх година, била сва у рушевинама. Први који је на томе месту, пошто је срушена циганска кућа, саградио свој дом био је прота Алекса Илић, претседник конзисторије београдске. После извесног времена кућу проте Алексе купи Асталож, адвокат. А после њега, у извесном размаку времена, Глиша X. Поповић. Пре две године је ово имање прешло у сопственост најновијих власника. И сада то место краси модерна четвроспратница. Може се замислити како је морало изгледати бедно десетак циганских породица збијених у простор који је овде приказан. Ту стари и млади; ту мушки и женски; ту деца... Ври као у паклу... Као дете улазио сам у ту „двокатницу" као „комшија". Кућа мојих родитеља једва да је била уда-

љена педеоет корака. Имао сам прилике да чеето гледам ону гужву и претрпаност циганску... Једно дрвено степениште, потпуно оштећено, водило је са земље на „спрат". Прагови на степеништу иструлели. Дашчана парчад са њих висе и лелујају се на ветру. Као потпора зидовима и степеништу додавани су диреци, такође иструлели. Кад се пење или силази, човек стрепи да ће пасти. Куд год погледаш свуда нечисто; све пуно смрада, гада и инсеката. Двориште исполивано прљавом водом и нечистоћом. Како је живот текао зими —- Бог свети зна... Лети — ми суседи имали смо прилике да видимо. Свн се поизваљују и преспавају ноћ на голој земљи. И ништа им није! Познавао сам становнике ове куће још од своје пете године. Имали смо ми мали Дорћолци у циганчадима ове куће и своје другаре. Игре: клис, чигра, лопта (наравно од крпа направљена, саонице, бадала*), примитивна колица за вожење прашине и све је то било предмет забаве; али често и свађе и туче. Цигани су псовали ружно; Циганке —- превазилазиле сваку меру. И сад ми још у свести одјекују оне гадне речи. И у њиховој кући било је весеља и песме и свирке, али и међусобне свађе и опасних бојева. Било их је убојица и зликоваца за — казамате. Жандарм није, такорећи, излазио из куће. Само тек чујете опоран узвик жандарма: „У кварт, бре!" И онда видите како разјарен Циганин, кривац и силеџија, иде напред, а позади њега на корак растојања жандарм. Како се шта деси одмах — у кварт! Бојали се кварта као живе ватре... Ликови појединих људи још су ми у живом сећању и имена њихова у памћењу. Био некакав циганин звани „јаре". И још два изданка његова, ваљда син и унук (канда су још живи) носили су исте надимке. Па Спасоје, варалица; но не зато што је Циганин, јер је било и добрих међу н>има. Продао је писцу ових врста као ђаку III р. осн. школе ћемане за два динара, па на превару узео, бајаги на послугу за неколико сати, и — никад више ни Спасоја ни ћеманета! Па стари, трбушасти Јовица, звани „Буџа". Тај надимак добио је Јовица због бубња, на коме је правио бравуре... Ударао је душмански у бубањ. Дрвена кугла (буџа) била је по обиму као крупна мушка песница. Тај је Јовица у свађи био ударен ножем у трбух. Остао је жив, иако су му црева из утробе почела испадати. И био је нарочито достојан спомена, Марко, Јовичин син. Младић и нераздвојни друг препаран-

* Нарочита циганска игра.