Opštinske novine

798

Веоградске општ инске новин&

Општина може да ускрати грађевинску дозволу ако би пројектована зграда ружила слику краја у коме се налази. У овом смислу је пресуда Државног савета бр. 25311 39 од 5. марта 1940 год. донета у следећем случају: „Градско поглаварство у Скопљу својом одлуком од 14 септембра 1938 Т. бр. 5353 одбило јг тражење је тражење Игњатовића Коцеа да му се изда грађевинска дозвола за подизање зграде дуж целога фронта на свом имању у улици Милоша Милојевића бр. 17 у Скопљу. Општина је одбила издавање грађевинске дозволе, заснивајући своју одлуку о томе на § 22 ст. 4 Грађевинског закона, са разлога што је, преко нарочите стручне комисије, утврдила, да би изграда за коју је тражена грађевинска дозвола, ак-о би била изведена како је пројектована, ружила слику односног краја. Са истих разлога је и Банска управа као виша власт својим решењем потврдила ону првостепену одлук5 г . Управни суд је међутим, по тужби Игњатовића, поништио решење Банске управе нашавши да није било места да се Игњатовићу ускрати грађевинска дозвола и да се од њега тражи, због приговора његовог непосредног суседа Тајншека, да задовољи услов из прописа § 14 ст. 5 Г рађевинског закона о растојању од зграде именованог суседа, пошто и раније подигнута згграда тога суседа није саобразна § 14 ст. 4 Грађевинског закона. Пошто је проучио жалбу, ожалбену пресуду и сва остала акта овог предмета, Државни савт је нашао: Управна власт је, путем једне стручне комисије, утврдила да би зграда именованог Игњатовића, ако би била изведена по поднетом пројекту, ружила слику краја у коме се налази. Чим је то утврђено у управном поступку, управна власт није могла да изда грађевинску дозволу за такву грађевину, јер то забрањује изречан пропис § 22 ст. 4 Грађевинског закона. Зато је управна власт правилно поступила кад је одбила грађевинску дозволу, а Управни суд је погрешно поништио одлуку управне власти, истичући да и раније изведена зграда жалиоца — непосредног суседа Игњатовићева — није била саобразна грађевинским нрописима и да се, према томе, сад ни од Игњатовића не може захтевати да поступи по тим прописима. Грађевински прописи су јавно правног карактера и као такви имају бити примењени у сваком случају у коме њихова примена долази у питање, а ако је евентуа" но у неком конкретном случају пропуштена њихова при^ена, што Управни суд износи у погледу ранијег зидања жалиоца Тајншека, не значи да та претходна евентуално учш .ена грешка може да оправда

и доцније ново непримењивање односних прописа. При расправљању спорног случаја, — грађевинске дозволе тражене од стране Игњатовића, утврђено је да недоетаје један од законских услова за издавање те дозволе. Дозвола је, према томе, правично ускраћена, а за расправу спорног случаја без значаја је то што се управна власт позвала на односне прописе и кад је одлучивала по истом питању у неком другом случају. Зато је Државни савет на основу прописа у диспозитиву наведених, ожалбену пресуду преиначио и тужбу Игњатовића против решења Банске управе као неосновану одбацио. Површина градилишта не може ни у ком случају бити мања од 300 кв. метара. У овом слислу је пресуда Државног савета бр. 30687/39 од 9 марта 1940 год. донета по следећем случају: „Градско поглаварство је одбило да изда именованом тражену грађевинску дозволу са разлога што је утврђено да његово имање, на коме би се имало подигнути пројектована зграда, има свега 269 метара површине, а да је то испод минимума предвиђеног прописа Грађевинског Правилника (чл. 5) у погледу површине градилишта. Мипистар грађевина је поништио општинску одлуку нашавши да она није могла да одбије тражену грађевинску дозволу по наведеном основу пошто у законском року (§§ 3 и 7 Грађевинског закона) није донела нове ни саобразила закону старе уређајне основе. Пошто је проучио тужбу, оспорено решење и остале акте овог предмета Државни савет је нашао: Према § 6 Грађевинског закона — Грађевински Правилник као уређајии основ одређује, поред осталог, и најмање површине појединих градилишта. А у чл. 5 Грађевинског Правилника за град Београд утврђене су минималне површине. градилишта, наиме одређено је да ни у једном случају површине градилишта не може бити од 300 метара. У том погледу Регулациони план и Уредбе о њ>еговом извођењу неће моћи ништа да измене, него ће само поставити границе зона и на,сеља. Према томе и после доношења тих уређајних основа остаће оно што је Правилником, који је донет на основу законског овлашћења утврђено у погледу минимума површине градилишта. Код таквог стања ствари, општина је правилно поступила кад је одбила да изда тражену грађевинску дозволу а Министар је ништећи ту општиску одлуку поступио противно закону." Саопштио: Љуб. Ж. Јевтић, секретар Државног савета.