Opštinske novine

Некролог

Јован Гавриловић - Гачула дугогодишњи одбориик Београдске општине

Јован Гавриловић-Гачула 23 септембра ове године предати су матери землзи посмртни остаци дугогодишњега и врло заслуженога одборника Београдске општине Јована Гавриловића-Гачуле. Као његов вишегодишњи политички и одборнички друг и пријатељ и још и сад активни одборник, осећам дужност да о његовоме раду и животу проговорим колико је потребно рећи, и то на овоме месту у званичном органу Београдске општине, којој је Јован Гавриловић више година савесно и корисно послужио, као одборник. Јован Гавриловић рођеи је пре шесдесет и осам година у Староме Влаху, у гнезду наших славних горштака, најистакнутијих расних претставника наше нације, али у исто време и најсиромашнијем крају наше предратне Србије. Јован Гавриловић родио се у најсиромашнијој кући Старога Влаха, која није често пута имала ни најбитнијих потреба за живот, што је његовим родитељима врло тешко падало. У тој тако тешкој сиромаштини Јован Гавриловић није ни првих дана свога детињства имао нити осећао радост, јер га добри и честитн, али у Бога сиромашни родитељи ни са чиме нису ни могли обрадовати. Кад га је ваљало слати у школу његови сиромашни родитељи, поред све родитељске љубави, нису могли ту своју дужност према сину

испунити, и ако су били свесни да то изискује живот и будућност њиховога сина. Место да са својим вршњацима иде у школу, Јова је морао да постане чобанче код комшије својих родитеља и да чува јагањце, јариће и прасад. На томе послу морао је да проведе до навршених дванаест година. Као бистро и талентовано дете, већ је схватио тежину свога тешког положаја и осећао да не може и даље остати у родитељској кући, да за неколико гроша остане чобанче. И ако још дете, унутрашњи нагон присиљавао га је да се отисне у свет, па шта му Бог да. Да у широком свету тражи срећу. Као дете — чобанче — напустио је село и отишао у Пожегу и, гладан, ступио је на хлебарски занат, где је нашао сада већ покојног Драгишу Лапчевића. Али док је Лапчевић већ био калфица и могао опстати, дотле Јова, као слабо дете, није могао остати на тешком хлебарском занату, већ је исти напустио и отишао даље у свет. Једнога, за њега и сувише тешкога дана, нашао се у Горњем Милановцу као мали харџија и слуга у механи. И ако слабачак, посао му је ишао од руке и с њим је механџија био задовољан. Али Јова није био задовољан, јер га је срце вукло ка нечему бољему и већем. Хтео је да се дочепа већега града и у њему већих и бољих послова. Хтео је и желео је да нађе посао на коме би себе обезбедио и на коме би могао надокнадити недостатак школовања. Гоњен тим жељама, Јова Гавриловић је освануо једнога јутра у Београду, после вишедневног пешачења. До невероватности бистар и окретан, он се у великом Београду снашао. Није се плашио тешких физичких послова. Помоћу једнога свога много старијег земљакаступио је на, посао у монополски магацин, где је од јутра до ноћи вукао на својим слабалачким леђима саргије са непрерађеним дуваном и сандуке са крижаним дуваном и цигаретама. Са овога посла тражио је други бољи, помоћу кога би постигао свој главни циљ. Понова се нашао са Лапчевићем у Београду, али овога пута са великим Драгишом Лапчевићем, који је себе својим напорним радом подигао на завидну висину, као политички човек и новинарски великан у друштву високе интелигенције. Оно што му нису могли дати