Opštinske novine

8

Први буџет у Карађорђевој Србији

917

шо већим варошима,, а уношен је као и сви други приходи у народну касу. Неке од ових прихода приграбиле су и по неке старешине. к) Приход од копања руде у планини Руднику. Из ове планине се копала руда и од н>е ковали новци под турским жигом. л) најзад, као важан извор прихода била је и руска помоћ у новцу. 2. РАСХОДИ Народни расходи за време Карађорђевог устанка могу се, у главном, груписати у ове три врсте: А) Расходи за наоружање и друге ратне потребе. Ово је била прва и најпреча потреба. У том погледу трошило се и то на: а) издрж.авање бећара, баруџија, тополивнице у Београду и њених радника. Бећари су били плаћени војници, махом дошљаци изван Београдског пашалука, а сем њих и момци код појединих старешина, нека врст-а жандарма, телохранитеља. Бећарима је месечна плата износила 15 гроша, тополивдима-мајсторима по 5 гроша на дан, а осталим радницима по 1—2 гроша на дан. б) набавку војних потреба: барута, олова, пушака, топова, ђулади, ножева и других сличних ствари. в) набавку хране и других животних намирница за српску а нарочито за руску војску, у случајевима неродних година, или кад су ратници заузети ратовањем, па нису стазали да обделају и своја поља. Б) Друш материјални расходи. Ови расходи су трошени на све друге лотребе и то на: а) мезулане (поште), које су одржаване прирезом разрезиваним на поједине нахије. б) јавне, државне, грађевине, које су рађене на тај начин што је народ кулуком довлачио грађу, а само су мајстори плаћани из народне касе. в) путове и мостове, који су слабо одржавани и на које се онда слабо трошило. В) Лични расходи а) Плате чиновника. Очевидно је да су извесни људи, који су вршили јавне послове, примали као награду плату у новцу. Неко би можда помислио да су и Карађорђе и чланови управног савета примали извесну новчану награду за своју службу народу. Међутим, све до 1811 године н:и Карађорђе ни саветници нису имали неку сталну плату из народне касе, него им се давао тајин (депутат), и то по 80—100 гроша месечно за исплату њихове послуге и момака. Али, кад је на војводској скупштини 1811 године Карађорђе био одређен за врховног и наследног

вожда, онда му је била одређена као плата 24.000,— гроша (или 2.000 дуката) на годину. Аустриски дукат вредео је 10 гроша. Међутим, зна се, да Карађорђе ни ову плату није подигао из народне касе, тј. државне благајне, јер је ова била стално у оскудици, у дефициту, и тако је своју службу народу вршио може се рећи без новчане плате, већ више из пожртвовања, љубави, амбиције и почасти. То је редак пример несебичне службе народној ствари и заједници. Кад о платама ових усташких првака говоримо, ваља имати на уму и ову чињеницу. Вођи устанка нису били првенствено из реда кнезова неко из реда имућних људи или газда, тј. људи који су могли о свом трошку водити један број момака и учествовати у бојевима. Често, пак, место њих то су били трговци или попови, кметови или други имућни људи. Уз ове газде као вођи устанка истичу се још и хајдуци и буљубаше. Ове буљубаше су за време Хаџи-Мустафа паше били командири чета народне војске. Карађорђе је раније и хајдуковао, под Хаџи-Мустафом био је и буљубаша, а узгред се бавио и трговином свињама, те је и он био помало газда. Кнежински старешина пре устанка, какав је на пр. био кнез Алекса, Карађорђе није био никад. (Слободан Јовановић „Карађорђе и његове војводе", Београд 1938, стр. 10). То су, углавном, били материјални и лични расходи обновљене Србије.*) *) (Цео овај приказ прихода и расхода састављен је на основу грађе коју је Јован Гавриловић, некадањи финансиски чиновник и потоњи намесник кнеза Милана, прикупио и објавио под називом: „Какви су у време Карађорђево били приходи земаљски, какви расходи и какве су биле онда плате чиновника и служитеља," а објављене у „Гласнику Српског ученог друштва", књ. 3., стр. 176—185. — у Београду 1851. г.). Годишњи завршни рачун прихода и расхода израђивао је најпре у свом делокругу Правителствујушчи совјет, а доцније Попечитељство, и најпре га подносио на преглед самоме Карађорђу, а после, овај га износио пред војводску скупштину, која је онда била центар политичког живота, али у којој је Карађорђе имао највише угледа и утицаја. Карађорђе је био најјачи и најспособнији војнички и политички старешина. Он је био шеф побуњеног народа најпре у Шумадији, а потом и у целој Србији. Ове војводске скупштине одржаване су сваке године 1 јануара. На њима су војводе, сваки за себе, полагале рачуна и о свом војевању и о свом управљању и о свом финансирању. На тај начин је бивао ликвидиран стари а одобраван нови буџет. Тако се, ето, у новоослобођеној Србији зачео самосталан финансиски живот. Тако је постао и први буџет!