Opštinske novine

Правна хроника

947

то, то је означавање којем звању и положају државног службеника одговара звање град. службеника. Ово поређење звања остављено је статуту одредбом § 100, али, предвиђајући могућност да статут не буде одмах донет, закон је прелазним наређењима (ст. 2 §• 159) ставио у дужноет Министру унутрашњих послова да у споразуму са Министром финансија привремено уреди, до доношења општинског статута, „којем звању и положају државног службеника одговара звање градског службеника." Из смисла ове одредбе а и из потпуно истоветног текста њеног са одговарајућим местом из § 100, јасно произлази да прописи донети по ст. 2 — § 159 привремено замењују одредбе статута о поређењу звања, док статути не буду донети. Уколико се дакле ово поређен>е звања показује као услов за могућност примене на градске службенике односних прописа који важе за државне службенике, тај услов је несумњиво испуњен онде где су прописи по ст. 2 § 159 донети. На тај начин, онде где су ти прописи дати постоје сви елементи за утврђивање који од градских службеника заузима меето с којим је везано право на пензију, те је тако омогућена примена § 104, односно примена на градске службенике прописа о пензијама који важе за државне службенике. А пошто ови елементи у таквом случају постоје, и пошто, према напред изложеноме, градско веће и иначе није слободно при утврђивању места која повлаче право на пензију већ је везано резултатом поређења звања и применом одредаба које важе за државне службенике, то значи да и само право градских службеника на пензију, које произлази из § 104 В.г.о. није условљено доношењем статута по § 100 З.г.о. С с>§зиром на истакнуте разлоге, у ком смислу је и решење Опште седнице Државног савета бр. 29479/39 од 30 новембра 1939 год. о разумевању § 104 у вези § 108 Закона о градским општинама, поништена је побијена пресуда управног суда с тим да суд даље по закону поступи." Питање разрешења општинског одбора и општинског часништва од стране надзорне власти. По овом питању је интересантна пресуда Државног савета бр. 11999/39 од 15 јуна 1939 год. којом је расправљан овај случај: „Оспореним решењем оснажена је одлука Бана Дринске бановине Пов. бр. 147/39 од 10 јануара 1939 године, којом је тужилац на основу § 130 Закона о општинама разрешен дужности претседника општине, пошто је у предизборно време чинио изјаве штетне по опште државне интересе. Тужба пак рстиче да је оспорено решење противно закону пошто се за такву одлуку власти нису стекли услови из § 130 Закона о општинама у вези § 52 Фин. закона за 1936/37 годину. Стога се предлаже поништај предметног решења. Државни савет је ценио наводе тужбе, оспорено решење и остале акте предмета, па је нашао: По § 130 Закона о општинама, Бан може разрешити отптин-ски одбор, општинску управу или претседника због решења и изјава које су штетне по важне опште државне интересе. Шта се, пак, подразумева под изразом важни општи државни интереси ближе је објашњено у ст. 3 § 52 Фин. закона за

1936/37 годину, где је речено да се § 130 Закона о општинама има разумети тако, да решења и изјаве треба да су уперене „против Династије, против државног и народног јединства, постојећег друштвеног поретка или су уопште у изричној опреци са основним одредбама Устава". Само дакле изјаве и решења која би била противна напред наведеном овлашћују Бана да доносе одлуку о разрешењу дужности. При томе је још потребно да су решења односно изјаве дате у вршењу служ&ене дужности у самом надлепгтву или ван њега, за разлику од ст. 2 § 52 Фин. закона за 1936/37 годину, према коме разрешење може наступити и за поступке ван службене дужности. У конкретном случају у актима предмета није утврђено постојање ни једне од изјава предвиђених у напред поменутом законском пропису као услову за разрешење по § 130 Закона о општинама већ су оне кривично-правне природе. Ниједна од њих, сем тога, није дата у вршењу функција претседника општине у надлепггву или ван њега што је битни реквизит за постојање дела из ст. 3 § 52 поменутог закона. Све ово се јасно разабире из акта приложених полициско казнених пресудама узетих за основ конкретног поступка. Према томе, уколико је тужилац заиста и чинио изјаве, због којих је разрешен дужности претоедника општине, он је то чинио у својству обичног грађанина и као такав за њих може бити кривично одговоран и прогоњен редовно судски односно ако се утврди постојање бесчасних дела .кажњивих на поменути начин, а због њих је предан редовном суду, могло је само доћи евентуално до примене § 129 Закона о општинама у вези ст. 2 § 52 напред наведеног финансијског закона, а никако § 130 пом. Закона о општинама. Према томе првостепеним решењем је у овом случају власт прекорачила овлашћење дато јој у § 130 Закона о општинама. Па како је оспореним решењем ова одлука оснажена, тужба се са наведених разлога морала уважити и пом. оспорено решење поништити на основу чл. 34 ст. 2 Закона о Државном савету и управним судовима." Обавеза ошптине да накнади штету причињену на њеном подручју телеграфским и телефонским линијама за јавни саобраћај. Ово питање је расправљено у пресуди Државног савета бр. 6751/40, у пресуђењу следећег случаја: По § 77 Закона о пошти, телеграфу и телефону, намерно учињене штете на телеграфским и телефонским линијама за јавни саобраћај дужна је накнадити у новцу она општина у чијем подручју су учињене, а њој се оставља право да кривца пронађе, од њега штету наплати и пријави га државном тужиоцу ради прогона по кривичном законику. Према томе да би општина била обавезна да накнади пггету нанету на телеграфско-телефонским линијама, потребно је да је штета учињена намерно људском радњом и у њеном атару (дотичне оппгтине). При томе се оппгтини даје право регреса, за плаћену накнаду штете, према учиниоцима дела. Дакле, када се стеку напред наведене околности настаје одмах обавеза општине да учињену штету накнади а њој се оставља право да се регресира према учиниоцима дела. Одлуку о накнади штете до-