Opštinske novine

Поршреши београдских умешни/са

XV Сликар Живорад Настасијевић

//^^и^кс^Ј Кад год говорите с којим културним и интелигентним, особито уметнички образованијим Србином 1 , — у првом реду, наравно, с уметницима, — о старом српском средњевековном сликарству, чућете читав низ најпохвалнијих суперлатива и израза великог одушевљења. То су највеће и најреалније вредности далеке српске прошлости и славе, по којима је, у првом реду, српско име познато у целом 1 културном свету; помоћу којих су се пред највишим евоопским форумима доказивала чак и наша територијална права. Међутим, у пркос свему тому, саврем1ена српска ликовна уметност као да с игнорисањем прелази преко свега тога. Летећи за оригиналностима под изговором тзв. „тражења нових путева изражаја" и „неслућених могућности боја и линија", многи

и премноги наши савред:ени ликовни уметници упали су заправо у једно имитирање страних екстраваганција; сувише често и психопатолошких ексцеса. Не осећајући да то нису никакве неслућене могућности и никакви нови путеви, они већ неколико деценија тапкају по ликовно-уметничко-м сумраку нашег времена. А требало би да се врате свомз редовнојм тлу, свом народу, — самом себи, — да се тако псепороде и своје стваралачке моћи потенцирају антејским снагама ове груде из које су изникли, на којој су одрасли и чије сокове носе у својим жилама. Угушивши на тај начин сами у себи своје креативне моћи, они су изгубили контакт с онима у којима још теку чисти и кристални столетни сокови здравих и отпорних расних балканских сељака.. А губитком тог контакта они су сами своју уметност осудили на једну стерилну работу. Баш данас, када је поново тако императивно постављено питање права егзистенције појединих народа, њихове вирилности и њиховог доприноса општечовечанској култури, уметност без антејских моћи, бсз националних и расних традиција, дакле без свог специфичног печата, не само што нема права на живот, — него, шта више, она може да псстане у највећој мери и штетна по ону средину коју треба да репреззнтује и од које се ради тога захтева да се за њу жртвује и да је негује. Међутим, неговати такву уметност, значи оно исто што наш народ подразумева под „неговати зм!ију у недрима". Међу свим саврекеним српским сликарима Живорад Настасијевић је неоспорно онај који је то најјасније спознао и који је ту спознају у својим делима најпотпуније реализовао. Он је јасно и несумњиво спознао да се српска ликовна уметност, ако жели да остане српска, не сме и не може иживљавати у лошем имитирању (свако имитирање у уметности је лоше) ни француске, ни немачке, ни италијанске, ни било које друге ликовне уметности; — него да мора наставити пребогату традицију старог српског средњевековног сликарства, које је стварно донекле оплемењени и спиритуализовани продужетак славне византиске уметности, који је прекинут падом српске државе на Косову. До те спознаје он је дошао још као сасвим млад човек; одмах по завршетку школовања на страни и после тешких ратних година, у којима је прошао добар део његове

4*