Opštinske novine

Сликар Живорад Настасијевик

тајне импрееионистичког сликарства нису ни у XIII веку биле непознате онима који беху обдарени стваралачким моћима," (Рашка — I. 1934, стр. 9). Продубљујући њихов стил најпозитивнијим тековинама академског и модерног сликарства, помиривши при томе веома сретво чисту уметничку инспирацију са савременим стремњењима декоративне вештине, Живорад Настасијевић је успео да својим делима да један строго лични печат својих уметничких схватања,, хтења и осећања. Можда ће у даљој историској перспективи Настасијевићева дела, баш ради максималног поштовања сзих атркбута, старог српског црквеног живопнса и дубоког достојанственог мира црквених симбола, — стајати као почетак српске Ренесансе. А у чему се заправо састоји стил Живорада Настасијевића? Пре свега, он у предметима око себе запажа њихове вечите облике и сликарски их рсализујз употребом широких геометриских површина, које колорише дискретним чистим, топлим и ладним бојама. Лаким контрастима топлих и ладних боја он настоји да изазове илузију перспективе и дубине, а лаким сенчењем ивице (утицај кубизма) илузију пластике. У свакој и најфинијој нианси сенке и светлости осећа се солидна конструкција у којој нема места ни најмањој случајности. На тај начин он предмете доводи до дематеријализације у којој се губе и нестају сви моментани и случајни ефекти, који су битни у импрееионистичком сликарству. Импресионисти, наиме, проповедају сликање м^омента, моментане констелације ваздуха између предмета, утисак који је дана ствар моментано изазвала у души уметниковој, без обзира на реално стање ствари; они сликају импресију, како их се нешто дојмило у једном моменту, а не сам предмет. До каквих је то све екстрема и ступидности довело, о томе овде није потребно говорити. У концепцији једноставан до крајности, а у схватању конструкције и форме веома строг, намерно крут, али у стилизацији веома сензибилан, — до наивности смирене сете, — Настасијевић изнад свега негује лепоту чистих линија, које израђује веома брижљиво. Нзегова линија је једноставна, али цизелована, класички лепа, чиста и до максимума ослобођена свих споредних елемената који би доводили у питање њену примордијалну самобитност. Укусним аранжманом колорисаних површина, озбиљном мирноћом лаких тонова, ведром мајсторски спроведеном гамом, чистотом концепције и израза елементарног, уз лаку примесу декоративног стила и склада. Живорад Настасијевић се довинуо до максималних могућности јасноће, концизности и убедљивссти. Његове религиозне имагинације, пуне савршене хармоније и унутрашњег мира, претстављају дела заносног религиозног мистици-

зма, као резултата дубоког верског осведодочења, — и дела високог и трајног ранга. У свом садањем начину рада, Настасијевић не само да је дошао до свог правог израза, него га је он и продубио у толикој мери, и толико поилагодио свом темпераменту и психолошкој предиспозицији за мистику и религиозну екстазу, да се може, скоро без икаквих ограда, надати да се он више неће мењати. —оПреци Живорада Настасијевића потичу из југоистичне Албаније, из варошице Подградец, и, колико се зна, међу њима их је било много који су се у својој околинни истицали разним способностима и револуционарним слободарством. Јаовде немам могућности да се на свима њима задржавам, а то баш и није нарочито потребно, јер је о њима доста опширно писао г. Милутин Деврња у биографији Живорадовог брата Момчила, која је изишла у деветој књизи „Целокупних дела Момчила Настасијевића". Рођен 13-1-1893 г., од оца Николе, грађевинског предузимача, и матере Милице, рођ. Јовановић, Живорад је своје детиљство све до свршетка основне школе провео у свом родном месту — Горњем Милановцу. Већ у то доба шега је привлачила природа, пејзаж, и он је поваздан, са својим млађим братом Момчилом, лутао по живописној месној околини. Нарочито га је привлачила вода и он је знао сатима прооедети крај ње пецајући рибу. У школи се, у свим предмзтима истицао као одличан ђак, а највише успеха је показивао у цртању. Још у то доба он је пред учитељем на табли цртао портрете својих другова и суграђана. Нзегов отац, који је и сам имао много смисла и разумевања за уметност, није у свом сину угушивао те наклоности, него је, шта више, настојао да их доведе до што потпунијег развитка и изражаја. 1905 год., кад су у Београду Ђока Јовановић, Марко Мурат и

Живорад Настасијевић: Пејзаж. (Уље)