Opštinske novine

Капетан Радич Петровик

41

гњишта, откуда се сомуни гурају у ггећ. Једну велику кесу дао је мојој мајци, а онај ножић, што си ти, чико, узео, дао је мени." Сава, чим ово чу, уђе у кућу, рече Аврамовој жени, како је Аврам покрао капетана Радича, па да му не би одлетела глава с рамена, поручио је да по њему пошаље украдене ствари. Тачно рече где стоје ствари. Кад све пронађе и узе, Скевија Аврамова предаде неодрешену кесу с новцем и рече Сави: „Е, чуда и покора од зла човека. Ноћас пре поноћи донесе те ствари и новац и рече да су то с момцима отели од неких балија, који су хтели да пребегну у Ћесарију. Ја сам помислила да је истина, јер знам да не сме да краде, пошто би га Суд, ако још једном нешто украде, обесио''. Сава са стварима пође капетановој кући. И капетан и баба Достана обрадовали су се, кад су видели да ништа не фали. Онда капетан рече Сави, да иде на Цареву Ћуприју и да ту сачека Аврама, који тера сено за Остружницу. Сава стиже брзо на Цареву Ћуприју. Замало наиђе Аврам. Кад спази Саву узнемири се. Сава то примети, и, да би га умирио, рече, да иде са Топчидерске скеле, где је чуо да је он, Аврам, на Макишу, па дошао да га сачека. Аврам се умири и рече да не може с њим ићи, јер мора кући, пошто му је жена слаба. На то му Сава рече, да је по ручку, идући са Карабурме, свратио његовој кући да узме ватру за лулу и да му је жена жива и здрава. Позва га да иде с њим капетану, да га он прати на Дрину, пошто није одавно нигде ишао. Сава је тако убедљиво говорио, да је Аврам помислио, да је све у реду и миру и пође с њим капетану. Како уђоше, капетан га прво упита како је у Жељезнику, а после, да ли је видео некога, кад је ноћас дошао из града, да се мува око куће. Он рече да није никога видео. Капетан му се пожали да га је неко покрао, па упита Аврама за савет. Аврам рече да су га покрали Зорка и његова мајка, јер је њу срео, како нешто завезано носи на глави. Капетан плану. Није му било тешко што терети Зорку, него рођену мајку. Муњевитим погледом пресече капетан Аврама и викну: „О Боже, Боже, своју рођену мајку, праву здраву, без икакве нужде и невоље прави злочинцем. Да би себе спасао, хоће мајку да пошаље на вешала. Говори истину, зликовче, ако мислиш да спасеш главу." Да се случајно није чуо Савин глас пред вратима собе — Аврам би скочио и задавио капетана. Аврам поче да се изговара, како је ножић нашао код огњишта и однео га кући, кад је пошао у Жељезник. Капетан викну баба Достану, да донесе завежљај. Кад му све показа и рече, да ое то нашло у његовој кући, он, кријући очи, одговори: „А шта ја знам за твоје ствари и за твоју ризницу. Твоје је благо твоје, а сиротиња је моја. Знам то, да нисам крив."

Капетан,, да би му доказао, зовну Саву да му све исприча. Кад му је Сава све у очи рекао, још му каза, ако и томе не верује, он ће довести његову жену, да и она то потврди. На то Аврам рече: „Доведи је, нека каже шта зна, можда је с неким била у ортаклуку". Капетан нареди Сави да одузме Авраму оружје и почне му говорити: „Слушај, Авраме. Покрао си ме и тиме погазио со и хлеб, који си од детињства јео у мојој кући. Да те тужим, обесили би те. Ја то нећу због твоје мајке и деце, да их не назову „обешењаковићи", по твојој великој срамоти. Не дам, да им због тебе поцрни образ. Зато чуј ме. Из ових стопа иди с књигом у град. Потурчи се, пређи у Ћесарију, или, ради шта знаш. Хоћу да те уклоним од твоје деце, да их не поквариш и да не пођу твојим путем. Ако се поправиш и постанеш поштен човек, ја ћу поручити, да се вратиш у Србију." Капетан је престао и светитељским погледом гледао право у зенице Аврамове. Овај је стајао пред њим, као кип. Лице му је час бледило, час руменило. Речи честите старине звониле су у његовим ушима као безброј звона. Некада претња вешалима и батине биле су за њега ситница. А сад реч капетанова, тешка као челични маљ, падала је на његову главу и он је осећао, како пропада у земљу. Прекор за прекором, погрда за погрдом, које су сипале из уста капетанових, гађале су га као стреле у срце. Учини му се грђе од свега на свету, то, кад рече, да га раставља од његове рођене деце, само зато да их не би покварио и да не буду као он. Више је у том часу волео изгубити главу, него је срамно изнети. После тога чело му се и лице разведрише, а из грла се проломи громки глас, као јека ускршњих звона, и он проговори капетану. „Господине, као своме бољем и старијем, хвала ти на тој речи. 1 војом поштеном речи, ти си ме боље освестио него и дегенеци и муке, што сам их претрпео због мојих злочина. Твој прекор ја не могу преживети. Пекло би ме то, што си ме отерао од куће, сгмо зато, што се бојиш да ја своју децу не пог кварим и да не пођу мојим путем. Зато те молим, господине, ово. Кад већ пробаш јуначку срећу у коњу, у боју и другом скоку, окушај и у мени злом човеку, који се љуто каје, што својој деци ни отац није, него чудовиште. Тврду ти веру дајем, да ћу од сад бити човек, као овај твој Сава, и као ти. Знај, да од мене неће нико дочекати, ни видети, што би за њега прекора било. Остави ме код деце моје, да сам себи смрт не учиним и да не изгубим срећу на овоме свету и душу на боЖјој истини.'" После ових речи и капетану и баба Достани и Сави грунуше сузе на очи, јер видеше пред собом препорођена и из пакла васкрсла Аврама. Капетан устаде, загрли га и рече: „Све ти опраштам и нико никада не сме о томе реч споменути, Буди добар човек