Opštinske novine

50

Београдске општинске новине

хидрокефаласта глава дететова, и то, пре свега, ради тога што је тиме покварена хармокична целина те веома ооећајно вајане групе, Изведена у белом мермеру и правилно јавно постављена на одговарајућем месту, на постаменту од црног мермера, са кратким стиховима (по узору на Станимировићеве на острву Виду) она би могла да стоји као достојан симбол мирољубивих тежњи нашег народа, који је у досадањим ратовима дао и сувише доказа своје ратничке моћи. У појединим својим радовима, на пр. „Јаднш^а" — Динчић је под утицајем великог чешког вајара Штурце, а у појединим — „Сан", ,,Карташи", „Старост", „Зима" и још некима, — под утицајем савременог низоземског вајара и драматичара Ернеста Барлаха. Баш те барлаховске Динчићеве композиције делују веома сугестивно; беда, глад и зима изобличили су лица, претворили их у авети које вапе, као спутани — и у толико снажнији — симболи протеста, против свих заблуда и злочина овог друштвеног поретка. Исто тако, иако не под утицајем Барлаха, Динчићева велика композиција „Пијанице", делује и сувише брутално, и не верујем да ће она икада наћи купца, иако јој се не би могле оспорите извесне позитивне скулпторске вредности. И у својим бистама Динчић је дао неоспорних доказа својих не малих креаторских способности. Само спомињући елегантно вајане бисте песника Бонифачића, г-ђе Даринке Смодлаке и Николе Тесле, — ја ћу се овде с пар речи задржати на веома снажно вајаној бисти д-р! Николе Смодлаке с То је једна одлична, класицистичко-реалистичка биста, пуна покрета, карактера, снаге, одлучности, психолошке продубљености — што из бија из сваке црте, сваке површине и сваке масе, тако да делује као сушто оличење соколског увек будног духа и ока. Укратко, у свим техникама и у свим жанрима у којима се окушао, Динчић је показао лепог успеха. Наша уметност се може од њега надати још више. Трећи члан ове уметничке групације, — која, судећи по именима заступљених уметника, обећава да ће у нашем ликовно-уметничком животу заорати можда и дубљу бразду, јесте познати руски сликар Василије Резиикоз, који међу нама уметнички делује већ две деценије и кога поједини наши ликовноуметнички критичари, међу њима и ја, сматрају за нашег најбољег и најсолиднијег руског сликара. Негирајући појам лепоте у конвенционалном, декоративном, допадљивом смислу, — Резников је код нас заступник једног сасвим специјалног, релативно оригиналног, схватања сликарства. Он у својим делима покушава, консекветно и простудирано, да као врховни циљ своје уметности постави проблем чистог сликарства, ослобођеног литературе и свих вансликарских елемената. Нашавши у томе смисао свог деловања, он је солидно изградио један стил који у нашој средини делује оригинално, — управо екстравагантно, — а чији је он засада једини претставник. Тај стил је исто тако далеко од код нас тако уобичајеног лутања по свим

Василијв Гезников: Скадарлија (Са изложбе „Београдске групе тројице")

могућим и нембгућим „...измима", као што је далеко од бравурозне технике академског сликарства. Док је цртеж за њега секундаран елеменат, па чак и боја.< — тонски односи обојених површина јесу примаран елеменат. Боје су му све у веома смиреном и уједначеном тону, без крешченда; оне нису ни сирове ни много мешане, — оне су просто простудиране. Тамо *:де су, оне редовно имају своје реално значењз. Из њих се осећа материја. Обојене површине Резников не омеђава графички, што ме доводи до закључка да он свесно иде за тим да сликани објект тонскц повеже са позадином, што свакако претставл>а чисто сликарски проблем. Услед таквог третмана Резников редовно успева да своје вокације реализује чисто сликарским језиком. Али те реализације имају једну веома осетљиву практичну ману. Оне захтевају дуго и пажљиво посматрање, управо уживљавање, претходно сликарско образовање — и бар осам до десет метара отстојања. Све је то код наших грађана, особито у овом нервозном времену, — и у њиховим становима, доста тешко наћи. Као његове најуспелије радове на овој изложби треба споменути „Стари град Смедерево" и „На Дунаву" — у којима је дао веома успеле реализације материје снега и воде. Уопште, вода и снег Резникову испадају колосално. Он их је заиста продубио и с њима се веома добро упознао. Тонски су му нарочито успеле мртве природе и ентерјери, а у сликама „У циркусу" и „У оепареу" он је показао веома озбиљну композицону моћ. Наступ „Београдске групе тројице" претставља један од најинтересантнијих ликовно уметничких догађаја ове оезоне и треба зажелети да ое ова група одржи.

Звонимир Кудунџић