Opštinske novine

7

Умешничка хроника

Изложба „Београдске групе тројмце - А. Г. Балаж, Ф. Динчић-Меисгело и Василије Резников

(Ведика сада Умегннчког павиљона од 29-ХШШО ДО 12-1-1941 Г.) Основана тихо и нечујно, без икаквих програматских манифеста, ова група заслужује пуну пажњу. Ову тројицу београдских уметника, — графичара Балажа, вајара Динчића и сликара Резникова, — није повезала никаква формална идеологија, него жеља за заједничким радом и мање више исти погледи на уметност. А то је један' широк хуманизам, искрено саосећање према оним најбеднијим. Најпознатија и од критике најпризнатија личност ове уметничке тројке, јесте несумњиво графичар Балаж. Он је наиг најпотпунији и управо „рођени" графичар, а уз Љубу Ивановића у Београду и Мирка Рачког и М. Ђурића у Загребу, и један од напгах најбољих графичара. Он већ преко 20 година делује у Београду, који је толико заволео да се може слободно рећи да ниједан друти наш ликовни уметник није толико ооетио и није тако солидно изразио динамику Београда, његову социјалну констелацију и његову архаичност. И на овој изложби он је имао око 20 београдских мотива — ливореза и монотипија —; највише из чувеног стјецишта београдске сиротиње Јатаган Мале. До сада углавном познат као сликар малих људи, — радника, сељака, амала таљигашр, кубикаша, тестераша, носача — који су га заинтересовали и као социјално ликовни проблеми и по богаству покрета, — Балаж се на овој изложби репрезентовао као један од најодушевљенијих интерпретатора нашег националног фолклора, — специјално војвођанског. Његове зналачки рађене монотипије (том техником се у Београду бави једини Балаж) сељачких ентерјера и фолклористичких мотива, које је летос радио у Војводини, претстављале су заиста веома пријатно освежење зидова нашег Уметничког павиљона, на ком смо последњих година сусретали и сувише мртвих природа: јабука, врчева, тањира, чаша, флаша, мртвих риба, комада меса, па чак и телећих глава. Његови, иначе доста суморни картони, овог пута су одисали веома веселим бојама. Вајар Динчић-Менегело, иако излази пред јавност први пут са својом колективном изложбом, ипак је добро позната уметничка личност. Поред осталога. он је познат и по томе што је израдио Краљев лик на нашим новим сребрним новцима. За плакету, која је рађена по природи, он је добио прву награду на конкурсу на коме је суделовало 70 југословенских вајара; дакле, безмало сви они који се код нас баве тим послом. На ову изложбу Динчић је донео 41

рад у бронзи и гипсу, почев 'од веома елегантно и сензибилно вајаних плакета, до снажних натуралистичких социјално-хуманих композиција великих димензија. Динчић је ђак плакетисте светског гласа проф. Шпанијела, — и »егова плакета Њ. В. Краља Петра II претставља једно од најнежнијих и најоолиднијих дела тог жанра што сам их икада видео. Његов фино компоновани осећајно вајани рељеф „Пиета", — мотив који је већ толико пута обрађен од безбројних сликара и вајара, претставља дело високих уметничких квалитета. Посебну пажњу заслужује Динчићева група „Молитва за мир" — код нас, колико је бар мени познато, уз једну одличну Пјерову карикатуру, једино ликовно уметничко остварење праве уметкичке експресије, инспирисано катастрофом у којој се данас грчи човечанство. Тиха и смирена, донекле под утицајем немачког вајара Фрица Климша, та група, пуна побожности, дубоке наде и непоколебиве вере у победу човечности и разума, — одаје веома солидну и реалну композициону и креаторску моћ ауторову. Једина озбиљнија замерка тој групи била би мало и сувише

Вајар Фран Динчић-Менегело: „Војник у јуришу" детаљ са споменика у Прокупљу (Са изложбе „Београдске групе тројице")