Opštinske novine

Страна 2

„ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ'

Број 44

Освајање Јегејског Мора Од нашег сталног ћојног сарадника

Капетан Гимтер Прин вечити пример храбрим ратницима са подморница

Енглези су васпитани у убеђењу да је свако море њихово. Они су господарили морима на чијој се обали налазе њихове колоније. Они су помоћу тврђава-база осигурали господство на морима на којима немају никаквог права заповедати. Они су се увукли и у мора која су изван зона њихових политичких или економских интереса. Тако су они градили на Црноме Мору у Румунији огромну поморску луку, у којој би се могла изгубити цела румунска ратна морнарица. Та лука требало је да буде ослонац британске флоте у случају њеног доласка у то море ради неких империјалистичких подухвата. Исто тако они су сматрали естонску луку Ревал својом помоћном базом у Балтичком Мору и њихова је флота сваке године долазила у то море, иако тамо нема ни парчета британске обале: те су посете биле потребне да би се морнарица увежбала у пловидби тим морем. Исти циљ (а сем тога и политичкодемонстративни) имале су свакогодишње посете британске флоте у југословенске луке Јадранскога Мора — и то море Енглези су уврстали у зону свог интересовања. У садашњем рату Велика Британија већ је изгубила више мора. Балтичко је за њу затворено. Из Северног је протерана немачком авијацијом и морнарицом .Јадранско Море не пружа више никаквих удобности за подморничка крстарења. Централни базен Средоземнога Мора практички није више употребљив за Британце: каква је то пловидба кад је потребно ради протурања неколико бродова стварати пратњу од дреднота, матичних бродова и ројева разарача. Сада је британска морнарица изгубила и Јегејско Море. Тај водени простор је играо велику улогу у британским ратно-политичким плановима. Храбрење Грчке и пресија на Турску — те су две Иднове радње зависиле од слободе кретања британске ратне морнарице у Јегејском Мору. Та слобода била је неограничена у току прве године рата. Затим се појавили облаци на небу — осовинске ескадриле почеле су да нападају бродове и конвоје. У водама при улазу у то море одиграле су се битке у којима је италијанска морнарица оспоравала британској власт над путевима у Грчку. Велика Британија, заузета бригама око одржавања саобраћајних веза, угрожених на целом свету, није ни покушала да успостави безусловну власт над Јегејским Морем. — Није било никаквих значајнијих операцијапротивиталијанског поседа, Додеканеских Острва, сем неколико ваздушних бомбардовања и неуспелог покушаја освајања малог острвца Кастелросо. Не може се казати да су Британци оставили Додеканезе на миру из тог разлога што није било потребе за акцијом против тог италијанског истуреног положаја — баш са њега су Италијани предузимали летове у правцу Палестине и Суеца. Незнатност британске реакције на ту ваздухопловну делатност не треба објаснити хладнокрвношћу него слабошћу. У прилог томе објашњењу иде и то да су Британци сада, после капитулације Грчке, напустили Јегејско Море иако извесна острвља у њему би могла да буду и сада од велике вредности по британско ваздухопловство. Та острва би могла да буду узлетишта за бомбардовање обала и саобраћајних веза Црнога Мора које игра велику улогу у промету између СССР и Немачке. Међутим италијанске оружане снаге заузимају острво по острво и освајају цело Јегејско Море британска морнарица је потиснута у троугао Крит—Кипар—АлексанДрија. Ни тај троугао није био дуго стратегиски ослонац средоземно-

морске ескадре Велике Британије: Крит је пао. Сада је Јегејско Море испало из операциских комбинација лондонског адмиралитета: Пелопонез, Крит и Додеканези стварају брану против евентуалних британских подухвата у том бившем британском мору. Крит је нао у руке немачких падобранаца и десантне пешадије: непријатељска морнарица није могла да га одбрани против пешака са којима сарађује ваздухопловсто. Крит је у своје доба дао Грчкој Венизелоса, а сада је, као кусур, добио краља-бегунца Ђорђа. Крит је дао човека који је помоћу свемогућих демократских махинација задржавао Грчку у концентрационом логору, који су Париз и Лондон стварали у Женеви, плашећи се да ће европске државе отићи на страну држава-носилаца нових социјалних идеја. Крит је морао сада примити краља који је увукао свој народ у рат фантома против реалне силе, који је боље служио наредбодавцима него народним интересима. Наравно да је Крит мрзовољно примио тог краља-туђинца, не зато што је био туђинац родом — има народа срећних под династијом страног порекла — него зато што је остао туђинац на грчком престолу. Крићани су одувек били оваплоћење јелинизма. Њихова борба против стране власти у памћењу је садашњих генерација, које се сећају како су на Крит дошли стрелци чувене руске Стрелачке бригаде ради чувања Крићана и умирења њихових националних страсти. Сасвим је природно што се и сада Крит успротивио анти-националној власти атинских избеглица. Тиме је био створен предуслов — не неопходан, али свакако важан — за оуерацију падобранаца немачке војске. Ове елитне трупе су извршиле свој задатак у најкраће време и са највећим успехом. Оне су још једном доказале да је ваздушно искрцавање ушло у праксу савременог рата као одлично сретство борбе на сектору, који лежи иза непријатељског фронта или иза географских препрека. Са енергијом којом се одликују сви немачки подухвати у рату, а која је нарочито велика код падобранских трупа, упали су немачки одреди у Крит. Освајање Крита, међутим, има огромних последица за победу осовинског оружја: Британска морнарица је одбачена у воде Кипар—Александриске зоне. Италијанска морнарица добија један бочни положај ради напада на пут Александрија—Малта. Ствара се ново угрожавање за Суец, јер се на Криту могу концентрисати веће бомбардерске формације ради ваздушних напада на тај канал. Та преимућства — да не набројавамо још и друга — толико су значајна да се може говорити о почетку нестанка британског госпоства и у Источном базену Средоземнога Мора, који је Велика Британија сматрала у истој мери својим као и мора око Британских Острва. Е. М. Италијански генерал Волпини јуначки погинуо Рим, 25 маја (ДНБ) Објављено је службено саопштење у коме се вели да је у борбама код АмбаАлаџиа јуначки погинуо генерал Волпини. Генерал Волпини пети је италијански генерал који Је за непуну годину од ступања Италије у рат погинуо на пољу части. Пре њега погинули су генерали Малети, Телера, Лорениини и Миели.

Берлин, 25 маја (ДНБ) Командант подморничке флотиле, вице-адмирал г. Дениц издао је поводом јуначке смрти капетана Гинтера Прина следећу наредбу: „Гинтер Прин јунак са Скапа Флоа, дочекао је свој последњи поморски поход. Сви ми подморничари клањамо се његовој успомени пуни поносите жалости, упућујући последњи поздрав њему и његовој посади. Иако га сад застире бескрајни Океан, Гинтер Прин ће вечито живети у нашој успомени. Ниједна под-

морница неће кренути пут Запада, да је он у духу не прати и да она не носи собом његов дух. Ниједан ударац се неће задати Енглеској, а да он, дајући потстрека друговима, не учествује у њему. Сав саздан од бујне младалачке снаге и јуначког полета, Гинтер Прин остаје вечити пример ратницима са подморница. „Изгубисмо га али га уједно поново добисмо. Јер он је постао симбол за нашу упорну и непоколебљиву вољу за нападом на Енглеску. Борба се наставља у његовом духу."

БерлинсБа штампа о бели&ој победи над енглесБом морнарицом Берлин, 25 маја (ДНБ) Јутрошњи берлински листови на првом месту истичу синоћња два нарочита извештаја Врховне команде: о успешном искрцавању немачких ловаца — падобранаца и одреда транспортованих авионима на Крит и о уништењу највећег бојног брода на свету — „Худ" који је потопљен од немачког бојног брода „Бисмарк" у водама око Исланда. „Фелкишер Беобахтер" доноси наслов: „Два страшна ударца Енглеској — „Худ" и Крит" преко целе ширине прве стране. Сличне главне наслове дају и други листови. „Дојче Алгемајне Цајтунг" пише: „Два нарочита извештаја Врховне команде приказују у најочигледнијој светлости докле све допире и шта све може сила немачког мача. Војници ваздухопловства и сувоземне војске већ су искрцани на Криту, где су прешли у напад и потпуно завладали западним делом острва. Код Исланда је наш нови бојни брод „Бисмарк" потопио „Худ", који је са својих више од 42.00 тона највећи ратни брод на свету. То су два војничка подвига којима по смелости нема равних у историји ратова". Лист затим констатује да је вест о искрцавању на Крит изазвала огроман утисак у целом свету. Извевши смели потхват, немачко војно ваздухопловство је, вели лист, доказало целом свету да је знало из основа да измени услове поморског рата у такозваним „уским водама", у које се рачуна Средоземно Море за разлику од отвореног Океана. Лист каже да је чудна игра случаја што је лондонски радио баш 24 маја завршио свој извештај речима: „Енглеска располаже једннм оружјем коме Немачка не може да супротстави ништа што би му и изблиза било равно. То оружје јесте британска поморска сила". Није прошло ни неколико сати, каже лист, а тај исти британски радио морао је да пренесе саопштење британског адмиралитета о уништењу бојног брода „Худ". Лист завршава речима: „Немачко оружје на мору и у ваздуху већ ће се постарати, како у „уским водама" тако и на отвореном Океану, да и ова последња енглеска утеха изгуби сваки смисао". „Берлинер Берзенцајтунг" каже: „Британски ефективи у бојним бродовима већ су толико ангажовани на свим странама да сваки губитак такве јединице ствара празнину која се не може попунити. Губитак „Худа" утолико је болнији што је „Худ" највећи ратни брод на свету и што је британска пропаганда годинама витлала њиме као најјачим аргументом за тврђење о безусловној превласти Велике Британије на мору. Пропашћу „Худа" Енглеска је изгубила једно ратно оруђе које се не може накнадити другим бродовима". „Берлинер Локаланцајгер" изјављује да је „Худ" био не само дика и понос британске ратне морнарице, већ да је уједно за сваког Британца био симбол енглеске поморске силе и енглеског угледа у свету. „Пошто је британски адмиралитет принуђен да призна овај губитак, каже лист, он ће дан тога са-

општења свакако сматрати на.шрњим даном целог рата. А сличне мисли, пуне горких предосећања, обузеће свакако и цео енглески народ. Међутим, наићи ће за Велику Британију и други црни дани". Поморски стручни сарадник „Фелкишер Беобахтера" вели да је битка код Исланда и потапање „Худа" нов доказ офанзивног духа немачке ратне морнарице која ће и даље приређивати британском адмиралитету болна изненађења. Писац чланка потсећа на очајнички усклик пок. Чемберлена по пријему вести о томе да су немачки бојни бродови код Исланда потопили британску помоћну крстарицу „Равалпинди". Тада је Чемберлен узвикнуо: „Па овај поморски рат развија се сасвим друкчије него што смо ми мислили". Најзад лист подвлачи да је бојни брод „Худ" био први британски бојни брод који је саграђен на основу искустава стечених у битци на Скагераку (Јитланду). Уништење »Худа« учинило је највећи утисак у Амернцн Њујорк, 25 маја (ДНБ) Њујоршкн јутарњи листови објављују као највећу сензацију вест да је немачки бојнн брод „Бисмарк" потопио британски бојни брод „Худ", највећи на свету. „Јунајтед Прес" објављује извештај свог лондонског дописника који вели да је овај догађај тежак ударац за целу Британску Империју. Дописник каже да је пснхички учинак тога догађаја тим тежн што је „Худ" потопљен баш о 122-ом рођендану Краљице Викторије, који се у целој Британској Заједници слави као „Дан Империје". „Губитак „Худа", каже даље дописник, може се упоредити једино са британским губицима у битци на Скагераку (Јитланду). Засад је још тајна како је немачка граната могла да се пробије чак до барутане која се налази дубоко у унутрашњости брода. Треба имати на уму да су оклопи „Худа" били подешени баш с обзиром на ту евентуалност. Две поморске битке Берлин, 25 маја (ДНБ) Поморска битка код Исланда јесте друга борба до које је у току овог рата дошло нзмеђу немачкнх и енглеских бојних бродова. Први оружани сукоб те врсте одиграо се 9 априла 1940, у почетку норкешког похода, када су немачки бојни бродови „Шарнхорст" и ,,Гнајзенау" добили ватрено крштење, кад су оно далеко надмоћне британске поморске снаге биле покушале да навале на немачке бојне бродове. У току борбе која се тада развила дошло је до жестоког артилериског двобоја између британског бојног брода „Ринаун" и немачких бродова. „Ринаун" је тада добио тежак пун погодак и морао је да напусти борбу. И у тој ранијој битци командовао је немачким снагама тадањи вицеадмирал Литјенс, који је тада замењивао команданта пучинске морнарице. Без уласка Америке у рат Енглеска неће дочекати ни крај лета Њујорк, 25 маја (ДНБ) „Асошијетед прес" јавља из Манхатаиа (с. д. Канзас) да је приликом свечаности на канзаском државном универзитету бивши начелник Главног генералштаба Сједињених Америчких Држава у светском рату, генерал г. Харборд одржао говор у коме је рекао да „Енглеска неће дочекати ни крај лета, ако се не појаве амерички конвоји". У даљем току говора, генерал г. Харборд рекао је да Енглеска неће издржати до краја ове године, ако Сједињене Америчке Дужаве активно не ступе у рат.