Ošišani jež

DIONIČARI

RADNJA ove priče događa se svega u nekih dvadesetak iti malo više časovo. Odonsi se, međutim, na daleko duži period, u svokom sločaju na čitav Petogoaišnji planPočelo је to uveče za ГтоНрот u jednom novinsko-izdavačkom preduzeću, od trenutka kod je mašinski slagač Jovo iščupao posljednji mogući dim iz cigarete, pikavac bacio u pljuvaonicu, oslušnuo како je zacvrčao, pa se prihvatio novoga rukopisa- A rukopis ni kratak, ni predugačak; sa nešto cifra, ali пе odviše; čitak, jasan, bez ispravki baš po volji svakog slovoslagača. U vrhu je stajalo jedino; »mastan petit«, i urednik je, zato valjda što nije imao prilike da što drugo šara, te dvije riječi izuzetno začinio kvrgicama i podvukao i odozdo i odozgo, i sa jedne i sa druge strane. Sve u svemu, Jovo је Uredbu o narodnom zojmu složio ne samo petitom več i s apetltom. Pošto je, tu za linotipom, propustio kroz prste svako njeno slovo, svaku njenu zapetu i tačku, Llovo se iste večeri, među radnicima štamparije, pojavio i kao najpotkovaniji tumač Uredbe, koo čovjek koji je, dakle, ima u prstimaNi u sitne sate, kad se već približavao kućnom pragu, nije prestao sa svojim komentatorskim poslom, na kome ga je, u odnosu па konkretnu stvar, čist sticaj okdnosti učinio nekom vrstom stručnjaka. Njegov susjed Đoko, drug mu iz štomparije, još ga je zapitkivao: te može [i ovako, te može li onako- Kod je saznoo da se zajam uplaćuje i u ratama, iz Đokmih usta rasuše se vornice: Lako ću, onda, ehe-hej! Pet kao od žale! Dok je tiho, najtiše Jto su htjeli ključ u bravi i šarke na vratima, ulazio u svoj stan, Jovi su u ušima još bubnjale Đokine riječi »Lako ću«. »Lako ćeš ti« mislio je »kad si jedna duša, jedna guša- A ja, Ita tu ima, neću moči tako lako-« Taman da Jovu uhvoti san a njegov sinčić od deset mjeseca i sedam dana (ili će biti osam o tome Jovina žena vodi tačni tefter) progovori nešto nerazgovijetno, svrake ga razumjele, i sumnjivo plačno oteže posljednji slog- Jovo počeka, jer taj desetomjesečni gospod bog blagoizvoli ponekad da drekne, pa da nastavi mirno da spova, kao da ništa nije ni bilo. Ali beba se javi i po drugi, i po treči put. Pošto inače nije još zaspao, a da ne budi ženu, Llovo se nakani do kolijevke i uze da IjuIja sina Radovana. »A ti, Đoko, neženjo, sad sigurno več rčeš- Lako je tebi. I sa zajmom ćeš ti lako- Ali ja ne mogu tako lako, šta tu ima • ■ •< Još čestito, čini mu se, u prvi san nije pofonuo, a Jovu već drmusa nečija rukaOn čuje nad glavom: Jovo, izvin’, uzmi samo malog, dok Zagu spremim za školu. Beba mu već sjedi na grudima, nabreklim dlančičima pljeska ga po obrazu, prstić mu pritisnula na okoJovo se već ispravlja u postelji i pokazuje gdje je njegovom sinčiću nos. Uzgred se malčice proteže i kroz glavu mu teče: »A ti sad spavaš li, spavaš • • •« To se negdje па ivici njegove svijesti nastavlja njegova unutrašnja, zatvorena polemika s neženjom Đokom: »Lako je tebi, i za zajam ćeš ti iako .. •« 2ena je zatim uzela bebu i Jovo ponovo zadrijemao- Onda ga je opet nešto presjeklo. Trgao se malčice, otvorio jedno oko, i drugo, pa se još i nasmiješio- Polazeći u školu, njegova sedmogodišnja ćerčica sma-

troJa Је da će učinifi ocu nažao ako ga nf probudi poljupcem. Jovo je našao snage da pomiluje djevojčicu po kosi, a dok je ona sfigla do vrata već je dospio da kroz svijest propusti »a onoj neženja . • .« rtdKad je već sasvim dan osvojio, grgori Jovo vodu ispred česme u kujni i, između dva grgorenja, služeći se već sinoć stečenom praksom, obavještava ženu o narodnom zajmu— Da vidimo kaže koliko ćemo i kako ćemo. Zena se odmah malčice podbočila, baš kao što je predviđao: Valjda nam pretičel Oni, kaže, nisu nikokve gazde. Jovo se i u kući služi isključivo metodom übjeđivanja, ali ipak, kad je u nešto sasvim siguran malo podigne glas— Gazde upisale što, jal’ ne upisale, mi treba da upišemo! veli. Dodao nešto o narodu i narodnoj državi. Onda još jednom klimnu glavom: Eto, tako! Okrenuo Jovo pa govori I o kamati, o zgodicima, o kratkom roku amortizacije. Pa da Г da upisujemo? pita žena popustljivo— Sta tu ima »da П«, nego kako ćemo, i koliko ćemo, vraća Jovo tamo odckle je кгелио— To da čujem.

te 'Jovo se nakašlja i objavi da će, prije svega, zapeti da jož više pređe normu. Tu pred ženom to mu srećno dođe, kao da mu neko pomože. On usto pomisli: »Vidiš, to je već dobra ideja, i to od opšteg značaja!« 2ena kiimnu giavom, čak sasvim zadovoijno. A onda... onda ćemo da vicfiiTio bez čega možemo. •. Znaš, ove moje cigorete, to ne vjerujem •.. Ni ja ne vjerujem spremno doče; kuje žena, fzvinjavajući se, Jovo siiježe ramenima. »Ma da su moguće i takve stvari, onako više u principu« pomisli, oli se ne usudi i da saopšti misoo koja bi ga uviačila u takvu obavezu. On u tom trenutku čak zapaii cigoretu radi demonstracije pred samim sobom— Ali, znaš, ja svakog dana po jednu rakiju... učini pokret rukom koji znači »gucnem« to •• • učini drugi pokret rukom: »siječem«. 2ena se čak razveseiiOtvori Jovo ponova usta, pa ih zatvoriTreba da pređe na neke kućne izdatke, ali opet okrenu po sebi: I oae sandaie što smo se dogovorili da kupimo, da sad ne kupujem! Čak nalazi opravdanja i za greške u raspodjeli robe; Dobro je što ionako nema sandaia... 2ena se i s tim složi- Ne samo da se smiješi, nego udarila i u maii kikot; Na tebi se, bogme, da uštedjeti. To Jovi scsvim dade hrabrosti i uze da pokaže kako se može uštedjeti i na drugoj strani-

—Ti■• • ti bi.. • zausfi. Dosta je to što si nabrajao po stavlja žena barikaduI već se opet podboćila i nomrštfta: U tom se vrata otvoriše kao vihor ц isto tako kao vihor, uletje djevojčica s odriješenom crvenom mašnom u kosi- Baca torbu na sto. Veži mi... prilijeće mojci i stavFjo Ja| glovu u кгНо— A ti tata skokuće zotim oko ooa moraš da mi daš dvjesta pedeset cfinc«Tv Zovrtio glavom Jovo sasvim naporedo sa ženom, kao da su se dogovorili— Ne moraš da mi daš baš o-djedrtorn, umiljava se djevojčica, pa naglo pređe u strogost ali da mi daš, moraš! Da opišem zajam! Oduprla se na prste, Ijubi Jovu v obraz* On se zgleda sa ženom— Dobro kaže, sasvim saviodaD pornošću djevojčice neka i to i-de u onu moju kalkulacijuZaplaka se beba iz susjedne sobe. Majka odletje za tili čas i kao iz poške, sa sinom u na-ručju. A on se nešto boni, nije mu pravo što je prespavao čitavo prije podne, nsgo bi htio još— Kad je tako, nastavlja žena nsaloprijašnji razgovor onda i zc njega jedna mala obveznica! Jovo se u isti mah i nasmiješi i namrgodi, i pretvori o ziKik pitanja— Neka stoji onaj moj cic- Ne moram da ga šijem žena sama razvezuje čvor. Jovo je imao slobodon dan, pa je to poslije podne ostao kod kuće. A žena iskoristila priliku, otišla na sastanak AF2- Kad se vratila, Jovo joj odmah predao sino; Evo ti ga, vala! Imao ga je, kaže, zadovoljno. 2ena drugi put grdi i objašnjava kako je to od njega sramota što ne može ш dva sata da pričuva djecu, ali ovoga puta izišla s drugom temom: Uzimam i ja jednu obvezmcu, ifi djelu, ili polovinu, dogovorićemo se- Sve žene će da uzmu. Sad Jova zgrčio gomju usno- To znači, ne slaže se. 2ena mu s usne čita mišljenje i odgovara na pitanje zapisano opet na usni: Možemo- Ja ću da ispletem nekoliko džempera- Ti o tome nemaš da mislišJovi se usna polako otkravljuje. Još će se ponešto naći, vidjećemo, ići će •. ■ cvrkuće žena milo kao da onoj jutrošnjoj nije nikakav rod. Uveče, pošto su svi pospoK, Jovo uze da sprema lekciju za kružok. Ali po svijesti mu se svaki čas vrzmaju događoji toga dana, upliće mu se i Đoko sa onim njegovim »Lako ću« i Jovo mu, koo odgovara kako će i on da udesi pa će ići. Sv« tako i u tom smisluOstavio Jovo knjigu, pošao i sam da spava. Uzgred računa; on tri; djeca po četvrtinu, to је polovina; žena jeckiu- Pa to je četiri i po! Skoro pet, koo i Đoko, ma da ovdje nije baš sve tako prosto коо kod Đoke. Ulazeći u spavaću sobu Jovo je zažeßo da za trenutak pogleda čifavu svoju porodicu- Okrenu prekidač. Žena spava dobokim snom- Ćerčijca se izokrenula, leži poprijeko. On je ispravlja, gladi po kosi. Sin mu se otkrio, podigao nožicu uvis— Vidi, vidi omaklo se Jovi glasno i sve to sad kao neki dioničari Petogodišnjeg plana! Ali najmanji dioničar se javio, ma da dosta skromno- Ipak, pošto to može da bude i vrlo opasno za san svih ostalih otac brzo ugasi osvjetljenje. Počeka molči-i ce- Mali dioničar je zaćutao i sasvim se umirio. Tiho, da ne poremeti nikog, pored ovo troje dioničara Petogodišnjeg plona leže i Jovo, najveći diomčar u porodici. M.

U ZALUD

Kođ ovoga sam batlava išao da objašnjavam značaj not'e uredbe o otkupu žitarica... Zašlo? Zato što je već prije tri dana sklopio ugovor.

MARŠALOVA POMOĆ

Obećanje

Prvo smanjenje

Drugo smanjenje

Trcće smanjenje

Nastaviće se —>

4

12 JV JH l IMB