Ošišani jež

СРБИ ЗА HEУПУЋЕНЕ (1) Cp едњевекавица

Па да кренемо онако како се то од нас и очекује... од средине. Ако је тачно да је све што има почетак и мирише на крај средина, онда је тачно да је средњевековна Србија оно у чему се српски народ догодио далеко пре ове крајње Србије. У срцу Балканског полуострва је и тада ударало јуначко срце Србије. Некад јаче, некад слабије, у зависности од јачине претњи које су се надвијали над њом. Мада неки заједљивци тврде да срце Србије није никада јаче ударало него што то данас чини, чињеница је да је средњевековна Србија била водећа сила у срцу Балкана Па зато не чуди што је цео Балкан скончао са средњевекавштином и за собом у амбисе нововекавштпне повукао читаву Европу која се није хтела одрећи територијалног интегритета над водећим силама. У то време Србија није била обична водећа сила, попут ових данашњих. Србија је била таква сила да је пред њом гравитација падала на колена. А највећу заслугу за то је имао комунизам, као и његови остаци укључујући и СПС и Јул. Јер у то време на овим просторима није постојало ни једно ни друго и треће, ни било које тројство, осим Свете Тројице. То је било време традиционалних бракова, па ни коалиције нису убрајане у значајније историјске мутибаре. И да неко из овог не извуче погрешан закључак, треба напоменути да ни у оно време није било лако бити Србин у Србији данас. То је било немогуће јер је онда све било боље, само зато што Србија данас још није забасала на историјску сцену. Ако си тада био Србин, то си могао бити само у средњовековној Србији некад. Ако си у оно време и пожелео да иступиш са неком политичком платформом на принципима Тако треба, Јул је кул, Где су српски кали ту су српски вадикали , то није било могуће јер је средњовековна српска држава била организована. И то не по принципу којекаквих мирољубивих коегзистенција. Него монархија, бре. Дакле, монархија, бре... на челу са владаром, који је могао да буде краљ, кнез или деспот, али да ни у једном минимуму не иде испод царског.

А да су сви други у милиметар пратили царског потврђује и то што су српкиње биле много задовољније од ових данас. Да нису биле задовољније, своје незадовољство би, попут српкиња данас, демонстрирале укључивањем у „будимо парламентарни", дневников додатак и остале политичке токове. А у српском сабору би тако врвило од незадовољних жена, да се сабор ни по чему не би разликовао од данашње скупштине. Српски сабори су имали црквено-световни карактер, па су се бавили како верским тако и световним питањима, остављајући при том нормалном женском свету да се бави женским питањима на лицу места. Дакле једино тамо где их и има смисла постављати. У кревету, сенику, забрану, бранику и где год је онда било згодно место за тако нешто. И никако шире. Јер кадгод се женско питање рашири то озбиљно доводи у питање мушко питање. Сарадњом цркве и државе, сабори су допринели свести о народном идентитету, којег је касније црква овековечила. Али, да сумње неких данашњих делегата који у скупштини воде за прса од осталих, нису баш испразне, потврђује и то што је и оваква српска држава доведена до распада. Узрок овог распада није било рођење највећег српског сина, па се зато и не везује за Дан Младости, него за целу 1355-ту и смрт цара Душана. Чињеница да ондашњи саборци нису веровали у „и после Тита Тито“, је учинила да се после ове смрти сабори нису могли одржавати као да до смрти није ни дошло. Поучени последицама веровања у Тито после Тита, Срби су се 1389-те потрудили да више ником не падне нешто тако сулудо на памет и победу на Косову извели тако да из ње изнесу само пар значајнијих српских глава, а државу којој би једног дана могао да буде и Милошевић после Тита, препусте без борбе. И тако је српским саборима дошао крај баш у време кад су слична тела у западној и средњој Европи могла само да маштају о оваквим демократским окупљањима. (наставиће се...)

Јасмина Буква

19