Otadžbina

СЕЉАЦИ

15-

звукове тргда. Познавала је она глас љубавн, некад се можда н из њеиих груди извијао ?. . — Смиљо, кћери моја, радујеш ли се што је Столе дошао ?. . Ти си ваљда мислила да више неће доћи ?. . — Ох мајко! Протепа застиђено девојче, па онда пође као да нешто тражи по кући, а Стојан је пратио свако њено мицање са тужним осмејком; чинило му се да је никада тако дивну н^ије видео, никада тако умиљату, никад тако сјајну као баш сада . . . Па је дошао још озбиљнији још невеселнји, ко зна шта је мислио ? . . Згурио се поред ватре, па је са свим удубљен у мислима гледао у врео жар што се са својим модрикастим иламеном севкајући по његовоме бледоме лицу нграо. — Столе синко, ти си замишљен, забринут ? .. . Тебе је неко озлоједио ? о знам ја људе, пакосни су и неваљали . „ Стојан ћуташе замишљено, а кад је стара мајка изишла у авлију, да још коју сушку на ватру донесе, да се боље распали, он се примаче ближе разбоју: — Смиљана сунце! погледај ме тво.јим црним очима, волео бих у њима нешто видети, чини ми се да је у њима записана моја срећа. —■ Смиљана га погледа зачуђено. Те црне очн беху заиста књига, која је о безграничној љубави приповедала .... Благо ономе, који је из њих своју будућност читао! Неће пожелети раја, јер га је у једном тренутку уживао. Стојан је у своме непротумаченоме заносу претиште на своје широке груди; — Ох Смиљо, Смиљо никада нећеш бити моја! На трепавицама његовим сијну као капља росе једна крупна сузица . . . Стојанов глас, израз лица, та сјајна капљица што се на његовим трепавицама заблистала — све је то јадну девојку изненадило, све јој то беше страно, непознато. — Столе, ах мој столе! . . . јецала је усхићено девојче; а беле ручице и нехотице обвила је око његовога