Otadžbina

16

СБЉАЦЦ

паса, сва је дрктала, а збуњена глава паде му баш на оно место где му срце куца ... Он је загрдио, с' таком жестином као да је више никад из загрљаја не мисли пуштати, па ни онда кад је мајка стуиила у кућу, не пушташе са својих недара љубљену главу: — Ох мајко! мајко, немој је отети, она је моја! Ја је више никоме на свету недам! . . . Носле тога клону, и чисто механички узе руку старе мајке па је пољуби. — Буди и моја мајка, рече уздркталим гласом. Така прошевина не беше у сеоскоме обичају, али љубав тражи краће иутове, то је и стара мајка знала, а радије је имала Стојана иего да су јој проводаџије сву богословију довели . . . Тек мало као обичаја ради, климну сумњиво главом, па онда са оним благим старачким гласом рече. — Е, па децо видећемо, има још дана, поразмислићемо мало . . . Нити си ти синко престарио, нити је Смиља у годинама . . Стојан обори очи, узе пушку и спремаше се да иде... Рукова се са Смиљаном, ал не више са оном жестином, него мирно као што уљудноме момку приличи; кад је изишао наноље, испратила га је Смиљина мајка. — Па дођи опет Столе синко! ми виш' никога немамо, никога који нам је тако мио као ти; само чувај образ синко, да нам се не подсмехну и бољи и гори. Столе је разумео шта мисли сирота мајка, иа застиђено оборивши очи доле, пољуби је поново у руку, па оде право у планину, али није имао стрпења да по заседама чека лова; оде право у ждрела, где су се стене до у небо дизале; нунио је пушку и пуцао тек онако у ветар, а голо стење му је стократно одјекивало; та ломЉава му је годила узбуђеном расположењу; из једне пећине у тај ма излетео је орао, тако близу њега шибајући крили, тек што га није са тврдим перетом ошинуо.