Otadžbina

ЈЕхЛАДА И ЈЕ^ЛИНИ.

(Поводом књиге „Јелади и Јелини. Путопис, статистика, администрација; политнчна, »елигиозна и војна организадија; устав; извод из нсторије Јелина. Част прва. Београд 1874" 8-на 170 стр.) У нас се често и већ поодавно нише о заједницп интереса југо-источних народа, о важности савеза и договора међу народним државама као што су Србија, Црна Гора, Грчка и Румунија. У кодико се о томе пређе мање мислило, а данас се чешће пише, па по томе и мисли, значи, да се данас поузданије увиђа а практичније гледа онај ирави пут, којије природа положаја ових народа за њихов заједнички развитак обележила. И томе се требарадовати. Али као што је један тоц иесме у појезији илн у музици леп, кад се чује први пуг, кад је нов, а репетиције и имитације губе цену и не могу се више допадати онако као што се допада нешто ново, него наш укус тражи збиља новине; тако и у политичкоме кретању покренуте један пут идеје воде на двоје: или да се изврше (и онда се тим самим иреко њих прелази) или да се, пошто су један пут развијене, преко њих, као нреко познатога, пређе, па да се иде даље. Тако у нашој иојезији песме о томе, како треба узвисити народну славу, или у нашој журналистици чланци о томе, како је веома потребан савез југо-источних народа или слога њихова, једва да дирају кога, а осим новака у читању ретко их ко други и чита пажљиво. То не значи ни више пи мање, него да треба преко тога просто прећи на дневни ред. А у овом случају може бити двоје на дневном реду: или да се те идеје извршују, или да се чини оно, што би можда могло помоћи извршењу, а још није учињено. На овом другом задатку имало би се доста радити, јер самим доказивањем потребе југо-источног