Otadžbina

Владаоцем горачни милила си престо: Старостима уливаш младалачке бује, Младостима развејеш жестоке олује; Равнотежу иовраћаш где се људсгво клати А поплаву присилиш да с" кориту врати. Отпадници развратни, што те дању руже. У тишини свагда те најверније служе. Свак из тебе усише неког тајног чара, У самоћи с* најслађе с тобом разговара. Па допусти небесна да ти видим лика, Ја, најмањи из реда твојих свештеника. Да преда те разастрем молитвене еаге, Из уста ти сишем дах и осмехе благе. И жртвицу принесем, не од згарног плама, Већ на главу венчић свеж од ноиих песама!

итлорад р!, Шапчанин,