Otadžbina

78

СТЕВАН ДУШАН

— Или да се не трудим додворити се до великог блага, ако ти што скорије станеш на престо ? — Ти никада не хтеде да примиш један динар за велике услуге, које си учинио нашој кући, већ си се свагда враћао у твоју светогорску ћелијицу као најсиромашнији јеромонаХј светогорски. — Е па кад ја немам ништа да добијем за ме, кад не можеш замислити да ћу ја бунити Душана на Дечанског, јер сте ми обојица прирасли за срце, као да сте ми два сина рођена, па кад те ја преклињем и молим да се што скорије вратимо кући, онда ми можеш веровати, да је то прека нужда, да је то једини спас за наше земље. Немој, господару, никад заборавити како онај, кога је свевишњи одредио да у име његово влада читавим народима не сме ни за тренутак заборавити свој високи позив ... Душану се на лицу видело да је у његовим прсима силна борба, коју очевидно не могаше да савлада јер он узвикну: — А да ли је кадгод гладан и жедан твој миропомазаник, свети оче? Да л' он мора да спава кад је дуго бденисао, да л' му је зима кад и другим људма, да ли њега боли кад му се забоде нож у живо месо ? Да л' он није човек, тај заступник божији на земљи? За што Бог није створио савршенијег човека за владаоца, кад од њега иште оно што ни један смртан човек не може да учини? И после ових речи Душан огромним корацима изађе из куће. (Н аотави-ее сје)

Владан Ђорђеви^.