Otadžbina

СТЕВАН ДУШДН

77

био учитељ од колевке, него и иаставник оду краљевства ти, допусти мени, да те посаветујем, и ако неси вољан. Ти пресуђујеш људе и њихова деда, по твоме чистом срцу, и мислиш да нико није кадар учинити злочинство од кога се теби гнуша. Али погледај само око тебе, опомени се усијане зделе, којом је проклета Симонида ослепила оца краљевства ти, опомени се грозних убистава међу најближим рођацима, које си од чести сам видео или доживео на царскоме двору, па . . . Душан никада није прекидао реч оцу Андонцју, свагда га је с најдубљим поштовањем слушао, као да му сам родитељ говори. Данас није ни њега штедио. У сред говора, он упаде светогорцу у реч: — Па баш с тога, што не ћу да се више пролева света крв Немањина, што је већ доста и сувише било покоља и ужаса у нашој кући, баш с тога не ћу да се враћам у моју државу, где ме чека та частољубива власгела, којој јоште није доста било ратовања међу браћом, међ оцем и сином! — Високо ти краљевство навалице говори оно, што само не верује. Ти врло добро знаш, да њих не гони своја корист, већ брига за цркву, веру и државу; ти врло добро знаш, да би они сви листом изгинули за те за и веру иравославну, али ти их нарочито градиш издајницима, како би сам од себе прикрио онај нрави узрок, рад кога ти се не иде кући. Али да рекнемо, да властела која те зове има свога власничког рачуна, да рекнемо то и за самога Гребострека, који је до сад хиљаду пута заложио главу за те, господару, не тражећи друге награде осем твога личног пријатељства, да рекнемо за све них, алп каква корисг мене може терати да ти саветујем нешто, што не бп било најбоље по твоју душу, што не би било у корист свему хришћанском стаду српских земаља ? Да не желим постати преј емник на престолу светога Саве ?. . . — Ти си ту част одбио толико иута, и ако су ти је и дед и отац краљевства ми нудили врло често! . ., рече Душан н обори главу.