Otadžbina

НОТ\ СЕ ДРНА ■

. . Н(Л се црна дели од, белога даика, Да свет овај дели подигне из санка, А јарко се сунце на исхоку креће, Да иробуди земљу, да целива цвеће. Подиже се мирис из шареиа цвећа Као тамњан богу из белога света. Разбијене магле од суичаиих зрака Подижу се небу у виду облака, А сунашце јарко све то већма сија, Блистају се горе, поља, мора тија. Само једиа земља тужна је и нема, У њој јарког зрака ни на дану нема, Но у дугом мраку роб ту сужањ дрема У њега је тужно иотавиило лице, Не допире сунце њему у тавнице Њега време кињи, непомично стоји, Ван ако га сињи роб по сузам бројн Па зарашта сунце, грудо божјег злата, Не бациш комадић и на ропска врата Та дуго је била ноћна тамиа ова Та дуго је било — дуго од Косова...

јЗгЛАДИ