Otadžbina

^УМИС ИчЛИ ВИНО Ол М*ЛЕ1^А

Кумис је мдеко , које је прешло у шпиритуозно и киседо врење. Он је са свим различаи од ракије, коју справљају Кадмуци дестидисањем ускисла мдека. Становници источне Русије: Татари, Киргизи, Башкири, а и Номади у Азији , употребљују кумис у место других шпиритуозних пића, и праве га од кобиљег мдека. Према предедима зову га : кумис, арки, арики, ајрен, чиган. Руски народ приписује кумису предохрану од јектике у оних народа, који кумис обично пију; а то исто држе и многи руски декари, због тога и унућују људе са бодесним прсима у предеде, где се справља добар кумис, т. ј. између Арадског и Касписког језера , да се тамо дече кумисом; а онима, који не могу да тамо иду, препоручују, да се кумисом код куће лече. Први научни опис кумиса и његове дековите уиотребе изишао је на свет 1788 год. Писац је био Енгдез Џон Грпв, лекар у руској војсци, који је на самом месту где се кумис пије , изучавао његове знамените особине. Но и пре Грива говорило се и писало по нешто о кумису. — Чак и арапски чувени лекар Разес, говорећи о кобиљем млеку, вели, да оно чисти органе варења, и да може да опије. Ова последња особина припада очигдедно само кумису. У садањем веку писано је много о кумису. Године 1843 др. Мајдел , лекар у Оренбургу, поднео је званичан извештај о дековитим врлинама кумиса. После двадесет година описао је болести и кдиму вароши Самаре, др. Уке, и том је придиком изнео на видик особину тога вина за укрепљавање и гојење теда, и његову дековиту моћ у болестима органа за дисање. Др. Хоменков то исто тврди са још више убеђења. јер је на себи самом његово дејство искусио , болујући од неке хроничие болести пдућа. Још пре њих, др. Шпенглер у Немач39 *