Otadžbina

васа решпект

21

од глади падали као муве, да су морали децу у Пешту шиљати и продавати, јер иначе би сви иоскапали. Сад је већ Аниди доста, обузело је сродсгвено осећање, крв иије вода, извади из недара артију и преда тамничару да прочита. Овај прими, чита „Ханка Глучак из Ораве," пита је одкуд јој то, јер је то прави Словак писао, немачко-готским писменима, и које та „Ханка Глучак." Анида покаже руком на дрса, да је она та. Сви се убезекну. Почне им приповедати, како су и њу са многом другом децом због глади продали, управо поклонилп јер оно некодико Форината био је само „трингелд" за путни трошак, и да не зна је л ко од њених родитеља жив. Тамничару кану сузе низ образ, устане, загрли је и пољуби. Не сумња се, да је то његовог рођеног брата кћи. Сетио се и знао је да је његов брат „Јано Глучак" имао двоје дечице, једно мушко друго женско, и то опомиње се Ханку. Нема сумње, то је његовога брата кћи; сви се грле, љубе; сви су уверени, позна јој се по лицу да је род. Тамничар и то јој да на знање, да јој је и брат умрво, и сви, да никог више нема осим њих. Но сад је други положај за све њих. Ако се дозна да је она њему род, биће иромене, могу Гешиекта у какву другу тамницу, у другом граду преместити, за то свима наложи, да се нико не усуди, што о томе говорити, а још и то дода Аницп, да Решпекту да на знање , како ће он пред другин према њему увек оштар бити, и псоваће га кад кад што је тако много „марод," само да се не сећају. Кад то чу Гешпект, мило му је било. Сад је Гешпекта напала жеља да чита. Што није чинио у детињству сад хоће да накнади из дуга времена. И доиста чудноват је дух човечији и његова радња. Еада се на што присиљује, даје се отпор и у самој науци, па у тамници се тако што уради и научи, на што пре тога несретник ни помислио не би. Гешпект, који је у детињстЕу бзгао од књиге као ђаво од крста, сад гута а не чпта, све што добије прочита, и повише пута, где запне, не разуме, а он иште такве књиге које опет то тумаче. Постао је истина надрикњига, ал такав да му се чудити мораш; и тамничар израдио му, да је он сам у једном казамату, јер је најволео сам бити; па тако усамљен, од других предмета незаузет, памтење му се на његовим предметима изоштрило, и што једаред два прочита, то му се из његовог мозга више не избриса. Кад је у регименти служио, старији камарати приповедали су, коаико су вароши и земаља прошли, па се млађима подсме-