Otadžbina

КЕ.ИЖЕВНП ПРЕГЛЕД

677

Видн се да сгарешинство у задрузи није ви најмаае комотно и ни најмање завидно „званије". То се место даје само саособности и раду, и природно је, да ту ни права нису никако неограничена. Сва права задружног старешине додазе директно од његових дужности, а где год се право доводи из дужности, ту је увек било оно само кадро да одржи потребан ред у заједничком посду а никад се нпје изврнудо до тиранског разметања туђим радом и туђом слободом, до гажења туђе воље п неуважавања туђег досгојанства. И у самој ствари, каква су нрава остављена ^омаћину ? Једино право : да се без њега ништа важно у кући не свршује. Даља његова права исцрпљују се тиме, што он, у интересу посда може опомињати задругаре да извршују своје дужиости. Сав његов правни подожај описује одговоридац за Дику (врдо удесно) овако : „Он је дужан према свакоме кућану правичан бити и нипошто се каквим заповедником сматрати, него само једним њима једнаким чданом , коме је њиово скуппо добро само на такову управу поверено у којој п они учествују својим гласом". И у самом куповању и продавању он мора пазити на вољу чданова и тек мање, незнатне ствари може сам купити или сам продати. За непосдушност старешина има само добре речи, он само може саветовати, а никако не сме казнити (осим децу.) Задругари свп измеђ себе имају једнака права. Они имају и право да коитролишу радњу старешине у челу се много поштује начело : „За сваку малу не гледати". т. ј. не обазирати се баш на сваку ситницу. Задругари решавају своје ствари договором но то дабогме није парламенат. Како сваки има да да свој глас у ономе што му дира у материјалне интересе тако се и не остаје на простој равнодушној изјави мњења, но обично задругари садећу и моде онога , који је противан , да се приволи и сам мишљењу које има више пријатеља. Тако се избегава „већина" и „мањина". Ако се не рекне још и ово што иде, изгдеда да је задруга нешто налик на Фаланстер. Наравно да се то може само тако учинити, али тако није. Осим крвног сродства, које смо нанред поменуди, још се дешава да поједини чланови задруге , осим свог дела у заједничком имању имају и неко своје особито имање, којим они располажу, као личном својином, по вољи. Овамо иде женин мираз, оно што се нађе, гато се добије на дар, што се приштеди и заради приватним трудом кад задружне радње нема или пошто је свршена, у жена обично накит њихов итд. Међу тим ова „лична својина" као да се није радо гдедада