Otadžbina
кроз швајцарску
5
Пред њом на једном празном седишту беше оставила два свидена штита, један велнкн од кише, а други мали, придично кокетно искићен, од сунца. Поред њих лежаше зелен плет са црннм пругама, смотан и завезан у денчић нарочитим кајишима. Чим изађосмо нз штације лозанске, моја лепа сапутница подиже своје мале и у шагринске ципелице с једним редом кицошких дугмића обувене ножице, па их положи на празно седиште пред собом, наслони опет главу на леву руку, па стаде непомично гледати језеро и његову дивну околину кроз коју смо пролазили. Тако прођосмо кроз хштома села Г^а Сопуетаоп, 6гапс1 Уаих, Сћехћег, Уеуеу, Си1у, и т. д. између небројених, раскошно зиданих летњиковаца, у којима се одмарају и уживају богаташи из целога света, па чак и из Аустралије. Докле год не изгубисмо језеро из вида, моја сапутница остаде непомична у своме положају за посматрање, те тако сам и ја поред језера могао и њено лице на тенани гледати. Ево резултата тих мојих „испитивања". Велике црне веђе н дуге црне трепавице засењаваху веома живе црне очи. Нос чисто грчки што се кроја тиче, само око ноздрва мало више меснат него што би за његову потпуну лепоту требало. Уста оштро и лепо изрезана само што јој слузокожа на финим уснама беше мало бледа (у мало јој не понудих да јој претпишем мало Гегп сагћ. засћагаИ с нешто кинина). Никакав подвољак, на против ни образи јој не беху са свим испуњени, јер испод јабучица образи упадаху у једну једва приметну дољицу, која међу тим беше довољна да покаже како госпођица или гопођа није провела својих 20 година играјући се по цвећу. 0 томе у осталом говораше и она одвесна бразда на великом челу, која се никако не изглача испод оних глупих помодних разбарушених витица. Цео тип њеног лица необично ме подсећаше на гђицу Ероазету, глумицу из СотесНе јтапдахзе у Паризу. Ко је само један пут видео ту интелигентну, лепу и поноситу девојку, и ко је само један пут чуо њен безгранично симпатичан глас, тај ће појмити да ме је моја сапутница већ и рад те једне сличности морала веома заинтересовати. Неколико пута бејах заустио да јој кажем што год, макар најтривијалнију фразу, н. пр. — Ала је лепо женевско језеро, јел'те, ММате? Само тек да се започне разговор; али кад год на'м се погледи сретоше, ја видех у њеним очима толико озбиљне жалости да ми је спремљена Фраза застајала у гуши, и ја, који сам не-