Otadžbina

НА ГРАНИЦИ

101

нем морам да гласам, па још (( за " Ето шта ми сад учини једна реч. Ах, госиодине, да л' ће само још један пут доћи моје време ? Сиромах Ликург! Он мисли да је за то коморџија, што је у неком питању гласао (( за." За 10 минута све беше готово. У то наши сејизи доведоше коње. Пошто сам се уверио да је колан моме дори добро стегнут, чампара лабава, узенгије довољно дугачке, мекинтош добро везан ( <( у теркије"), вратим се у кућу да видим хоће ли се скоро полазити, и сретнем команданта са шеФом штаба на прагу. —• Хоћемо ли, докторисимусе? — Све је готово, г. пуковник. (( Деца в већ с нестрпљењем очекују! Таман ми да узјашемо, а од конака трчи к нама некакав брадат војник, с дугачком косом, у блузи и панталонама произвољног избора, и носи у једној рупу пушК У У ДРУ г °ј некакву хартију. Погледасмо. — Ко је оно ? Бог и душа поп Рушчуклија! И доиста то беше енергични поп-војник, кога ја памтим још из трећег разреда гимназије, када је хтео да ме баци кроз прозор с горњег спрата, јер — вели да сам још онда био врло немиран, а његов катихизио нисам увек најбоље знао; поп данас ни мало старији не изгледаше него онда. — Здраво живо, попе, које добро ти носиш? — Молим вас, г. пуковниче, дајте ми ма какво кљусе. Ево акт врховне команде којим сам прикомандован вашој дивизији. Молио сам, молио Књаза да ме пусти с вама, и ето ме. Куд могу ја да седим у врховној команди, а ви да се бијете с Турцима? Дајте ми ма каквог коњића до сутра, а сутра ће бити доста пустих турских атова! —