Otadžbina

100

Н А Г Р А Н И Ц И

— Видите, г. Микићу, мени се чиии да ви несте одређени за коморџију с тога само да возите само ствари које су потребне на вашу личну угодност, јер у том случају држава не би била тако грозна да вас одвоји од ваше младе госпе, него да.... Овде се многопоштовани скупштинар удари песницом у груди па само уздахну. — Ах, господине, да гу знаш какво је детенце.... У сву Ћуприју да тражиш не ћеш гу нађеш полепшу! — .... него да носите ствари, које су за војнички посао нужне — доврших ја моју реченицу, не обзирући се на његов уздах. — 0 Мајковићу, је си ли ти луд? Нел видиш да су кола пуна? У том тренутку мал ме не издаде стрпљење. Али опет ја му само остентативно показах како имам леп бич, па лупкајући њиме сару од чизме рекох му : — Господине Микићу, када сте ви с „вођем крајње левице" г. Стојадином Радоњићем решавали који ће се делови ФилосоФије предавати на великој школи, када сте решавали да се чиновницима отима плата, коју су крваво зарадили служећи по 20 — 30—40 година. — ми смо се покоравали, ми смо слушали, и ако ви о тим стварима немате више појма него ма који други сељак; али ово није скупштина, ја вам ништа не предлажем, нити ћете ми ви овде гласати, него вам заповедам, и сад је на вас ред да слушате. Ако за четврт сахата не буде све смештено како сам заповедио, припишите сами себи шта вас снађе ! Да сте видели како сад мој Микић сави шипке, на стаде товарити ка' мећава, а непрестано говори сам са собом. — Кажем ја теби, Микићу, море, Микићу, немој да гласаш ни за ни против, изађи на конк, попуши једну цигару док они унутра ломе врат. Аја, морам ја да оста-