Otadžbina

НАГРАНИЦИ 103 — Јадна друго — рече једна — колико ли ће се од ове красне деце вратити живо и здраво кући? Та ми примедба већ није била пријатна тако, као она да ћемо сутра бити у Нишу. И ја сам до душе мислио да не ћемо скоро видети Алексинца, али с тога што је дуго путовати до — Солуна.... Пред карантином једва наша гомила коњаника прође пут моста, јер се беше зајазила војска. Црне се колоне са врх белога шанца на Рујевици до самога моста иа Морави, а припекло сунце као око Петровадне. Цаккле се и блистају силни бајонети на сунцу као истрзане муње. Само ми се једно не допадаше. Израз на лицу војника, који показиваше већ сад, при поласку из Алексинца умор и досаду. О свежем еластичном војничком кораку, о веселој песми и шали, ни трага. Само што сам ја у оном тренутку мислио да је она ужасна врућина томе узрок, јер људи и осим тога беху добро натоварени. Ми пројурисмо норед тих батаљона, који по свој прилици састављаху аријергарду наше колоне, јер се остале бригаде беху много раније кренуле — сјахасмо с коња пред понтоиском ћупријом, која везиваше мостобран с Алексинцем, па пређосмо пешке, јер тако је гласила наредба, а наше коње преведоше за нама. На другој страни опет на коње, па даље. Тек што изјахасмо из мостобрана, угледасмо с десне стран у крај друма гомилицу официра на коњима где нас чека. — Књаз! Књаз! изишао да нас испрати! осу се у нашим редовима, листови се и без комаиде притегоше, и ми полетесмо пред Господара као на крилима. Наш командант приђе на рапорт, Књаз му пружи руку. а он је пољуби по старинском српском обичају. За тим Господар ћутећки пружи руку и осталим вишим ОФицирима, и притисак његове руке показиваше како му узбуђење кипијаше у прсима, у томе тренутку. Његове очи засијаше особитим огњем кад нам рече: