Otadžbina

104

НА ГТ АНИДИ

— Срећан вам пут, господо! — Живио Књаз! Ура! — грмнусмо сви као из једног грла, ободосмо коње, и одкасасмо преко оне дивне моравске равнице, коју тако без основа зову (( БугарМоравом." У том касању неко за мном командује полако „очи на лево!" Погледасмо кад ал у кукурузима подалеко с пута стоје једне каруце и на њима до два црна калуђера. — Ко је оно? Бог и душа г. Митрополит! Децо, да се салутира! Наше десне руке полетише на шајкаше , а из каруца стадоше благосиљати оним тајанственим знаком, који се гради укрштањем палца и трећег прста десне руке. Пошто се тако опростисмо и од православне цркве, запеваше (( деца в да се све разлеже, у пркос труцкања на коњу, у пркос крвничке врућине. Разуме се да мајестозо наше химне „Боже правде, ти што спасе Од пропасти до сад нас Чуј и од сад наше гласе И од сад нам буди спас Боже спаси, Боже храни Српског Књаза српски род!® није ни мало пасовало у касању, али наше су се певаније на свима маршевима почињале с химном па тако и сад а после већ долажаху војничке као: (( Служба гарнизона дуговремена" (( Господар Милане, кад ћемо на војску?" или новијег датума: „Устај, устај цар Душане и кнез Лазаре Да видите наследника — Обреновића*. У томе невању за часак стигосмо у Прћиловицу. Ту нађосмо паркирану нашу тешку муниционску колону, све нове зелено бојадисане каре упарађене, а њихову запрегу — волове — видесмо у једном великом тору затворене. Један артиљериски капетан изађе команданту на рапорт.