Otadžbina

118

Н А Г Р А Н И Ц И

30 правих лекара странаца, који не разумеваху рањениковог језика, нити болесници њих разумеваху. Чим је избачен први српски топ са суповачкога виса на турску пограничну караулу, одмах поче прелазити алексиначка бригада прве класе преко границе пут Мрамора. Коњица, те очи војске, као да беше пре нашег доласка прешла и отишла у рекогносцировку. Турски стражари у караули истрчаше онако буновни у авлију, па остадоше неколико минута гледајући шта то би. Али поптто неколико топовски зрна провали караулу, и пошто почеше на њу пуцати и с друма, с оне окуке докле смо ми синоћ долазили на разговор с буљубашом и ђумругџијом, они стругнуше који пешке који на коњу испод жита. Дуго смо их могли биноклима пратити како беже поред Мораве. Чим су наши избацили неколико топова, забљешта на један пут интезивна бенгалска светлост више мраморског моста на Морави и на вртешком шанцу. — Аха! Сигнали! — повикасмо готово сви у један мах. Бегством стражара из карауле турске беше отворен слободан пут за нашу артиљерију, и она се такође крену. Доцније сам слушао разна мишљења о тој нашој бомбардировци суповачке карауле. Једни говораху да је једна чета пешака била довољна држати оно мало затворених стражара у караули док се не би предали, други говораху да би нам ти стражари потукли сву артиљеријску запрегу и послугу из својих мазгала, трећи говораху да је наша артиљерија могла рахат прећи преко оних брдашца преко којих је прешла и пешадија па се оном канонадом не би алармирала цела нишка посада и т. д. Ко има право нека реше надлежнији од мене, ја бележим само Факта која сам видео и моја лична осећања. Командант је слао своје ордонансе на све стране, и имао је тако много заповести да издаје, да дође ред чак и на мене да добијем једну не-докторску иоруку.-