Otadžbina

32

У Ч И Т Е Љ

из механе тресијске што му се бројеви већ ие виде колико је почадио и колико су га муве испрљале и што му, место ђулади, висе о ланцима коњске плоче и некаки мертеци, — би јамачно показивао већ „десет пре подне." Учитељ Милан и поп Мирко већ се спустили у Тресије и разузурили код оног изворчића. Пред њима чутура, сир, хлеб и лук. Припијају и присмачу. (( Охо — хо ! слади Милан. Деде, попо, деде мало лука' — Хм, хм! слади и поп. Дајде, учо, ту чутуру!" Еле сладише, присмакаше, припијаше — док имадоше шта. Кад већ осташе пред њима само хмрвице хлеба и сира, оперци лука и празна чутура, онда ће се учитељ окренути оном ђачићу: „Скупи, море, сад ово, па носи и подај Фамулусу. После можеш ићи кући. Али у јутру Д а си зором код школе! Јеси чуо?" — ({ Јесам," одговори дете, па прибра торбицу и чутуру испред њих, и оде на ниже. Милан сави цигару, запали наслони се мало, па рече: (( Баш, попо, јутрос не бисмо батли! — Е шта ћеш ! Не може се свакад ни уловити. — Али оваки дан, овака згода, па опет ништа. — Море, учо, готово би боље било да нисмо ни излазили. — А што ? —- Та ето ми у лову, а школа сама. — Ако ће! За данас сам децу распустио. Ако ме ко затражи, Фамулус је тамо — јавиће. — А знаш ли ти да сваки час може рупити изасланик ? — Аха! чуо сам још јуче! Једва прексутра ако стигне амо! Не бери ти бригу. Најпре ће на Негованову школу. — Ко зна! може баш најпре нама. — Боже сачувај! У што год хоћеш неће. А прексутра око подне надајмо му се!