Otadžbina

ПОСЛЕ ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА

581

(( Ако мајчин оин преноћи у зарожанској воденици — даћу му Радојку!" Средоје заколута очи па нехотице протепа: „Одиста велиш ? — Тврда реч! не био Живан, већ пас, ако слагао!* Средоје слеже раменима, покуњи се и оде. Живан чисто расте што се тако лепо досетио, да се отресе Страхиња.... Сутра дан се рашчу по Овчини како је нестало Страхиња. Ваздан се људи чудише куд се то део. Прође један дан, два — три, а њега нема. Средоје каза некима како је Страхињ, кад је чуо поруку Живанову, само одговорио : „Добро ! Али ако не сверује, биће од нас јада, заиста!...„ Еле сви су већ били на чисто, да је Страхињ отишао у Зарожје и пропао сиромах у оној проклетој воденици. Радојка се снуждила — ништа јој се не мили на овом свету. (( Иди под лужину, иди! вели јој Живан и смеши се заједљиво. Тамо је лепа паша. А где је сад твој дрбњо.... Неће га мајчин син заћурликати више у двојнице, бели!... м II То је било још онда кад су Зарожани затурили вилама орасе на таван, појили врбу, сејали со, ишли четомице у иланину да секу чачкалице те ишчачкају зубе; кад су закувавали качамак у бунару, истезали греду, уносили црегрштима видело у кућу. .. И тако даље. Тада је у Зарожју, подалеко од села, на реци, била у некакој грдној гудури — воденица сеоска. Ту су Зарожани млели жито те се хранили хлебом. Али, за чудо божје — није се могао ни један воденичар одржати у тој воденици! Омркне прву ноћ здрав и читав, а осване — мртав, с црвеном масницом око врата као да је гај-