Otadžbina

592

ПОСЛЕ ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА

— Па што си нас опростио ове беде. — Ништа, газда Пурко, вала ти ! Ја ништа не тражим. Лепо сте ме почастили, а ја и нисам дошао амо за паре." Ту му Страхињ исприча рашта је дошао да им буде воденичар. (( Их за бога, брате ! Зар мој кум Живан тако ! Знао сам да је опаке ћуди, али баш толико да је — не бих веровао.... Е стани ти, ето мене сутра у Овчину, па ћу му ја добро искресати...." Далеко је Пурко испратио Страхиња, па се онда лепо ижљубише и расташе као род какав. Обрадоваше се сви по Овчини кад видеше да им дође Страхињ. Само Живану као да не беше мило Није могао Страхињ већ да сенаприча. Радојка је одмах сутра дан изјавила овце под лужину. Она је од некуд прва дочула. Њој је Страхињ прво и испричао, какво је чудо било у Зарожју. Кад би пред мрак ето ти Пурка и још неколико одабраних, старих Зарожана — те право Живановој кући. Шта су тамо радили и уговаралп, то они знаду. Тек после две недеље дана било је големо весеље код куће Живанове. Он је своју реч одржао и дао Радојку за Страхиња. Истина и Пурко га је прилично изрезилио, док се то тако свршило. Тако причају још стари људи по Зарожју и околним селима и куну се свима чудима — да је све истина. А онај лептирак дуго је, кажу, морио малу дечицу по Зарожју, па је временом и њега нестало. ЈУ1и*ЛОВАН у>. у%Л ИШИЋ.