Otadžbina

600

ОРПСКЕ ЖЕЉЕЗНИЦЕ

врчинској долини до вододелнице која се пружа од Парцана до Смедерева. Тунел који би био нуждан да се прође кроз ову вододелницу може изнети највише 600 метара, и лежао би између Мале Иванче н Камендола. Одатле би се линија могла без сваке сумње под најудезнијим техничким условима спустити или право на Смедерево или преко Колара на Малу Крсну, и даље моравском долином. Па баш и кад се не би хтело да линија удари на Смедерево или Малу Крсну, опет би много корисније и јеФтиније било да пређе од тунела између Иванче и Камендола долином Раље у ропочевску долпну где би се помоћу једног тунела од 300 метара састала са линијом досадање трасе, јер би чак и ова линија била за два километара краћа и уштедила би 700 метара тунелског рада (дужпна свију тунела досадашње трасе у овој партији износи 2502 метра), а тиме би се уштедила читава година дана у грађењу жељезнице. Варијанта преко Мале Крсне била би за 7 километара краћа, а она преко Смедерева била би исто толико дугачка као и досадапш а траса. Дакле не 6и се ни мало обилазило, а Смедерево 6и дошло у свезу са главном сриском железницом. Ако би се усвојила варијанта на Смедерево, или преко Колара на малу Крсну, онда би у једном и у другом случају ваљало начинити само једну малу побочну линију од 1 3 километара до Пожаревца, па би онда и та окружна варош, без обилажења, дошла у жељезничку свезу. Линија Пожаревац, Мала Крсна, Смедерево, Београд, Земун, Будапешта-Беч износила би 695 километара, дакле би ипак била краћа за 26 километара од Пожаревца преко Базјаша Пењања на свима горе поменутим варијантама била би врло блага; нигде не би износила више од \/ %0 т. ј. 12/,, милиметара висине на један метар дужине, а то би потпуно одговарало еистему жељезнице првог ранга. Што се тиче београдске станице, која се до сад пројектовала у бари „венецији," то би она не само стајала у луку, што је за обрт и сметња и опасност, него би за њу требало насути најмање један милион кубних метара земље, а то би коштало преко пет милиона динара, јер би материјале за насипање ваљало из далека довлачити. Темељи за станичке, магацинске и радничке зграде морали би се због подводности и рђавог земљишта врло дубоко спустити, а кад се дода висина насипа, до кога се ти темељи морају озидати, онда је јасно да би сами темељи прогутали ужасне суме. На томе месту било би због инундације готово немогућно начинити подруме, дубоке канале, и оне просторије, које су нужне за спуштање локомотивских точкова ради оправке.