Otadžbina

ЦВЕЋУ С ЈУГА

Као рубин камен, као зора мило, Као сунчев пламен ти си се развило; Пежно као душа невинога чеда, Мириса си пуно, слађанога меда. И опет си сетно, неки јад те мори. Канда туга тајна из тебе говори ?! Из далеке земље донеше те амо; 'Ги си ропче овде, јадан сужањ само, Па тугујеш сада за сунашцем јасним И за небом оним, азурастим, красним. Ох облаци овде вавек се погоне А од зиме сунце брзо код нас клоне; Ветрови и мрази, снези и мећаве За тебе су грозе и паклене страве. Нити лепир сада, нити чела више На тебека пада меда да посише. Нит славуји мали на грану долећу Да гњезданца праве по мирисну цвећу; Па оданде да се на сав свет осмену, Да поздраве сунце, зорицу румену. Не чује се песма, нема нигде тића: Папагаја лепих, итрих колибрића. Зато ти је тешко, зато венеш тако: Завичај се неда заборавит лако. Ну шта! — ти се опет ноосмену мило, Не тугујеш канда, ниси ропче било ?! Има ко те воли, има ко те пази Да те наши љути не саломе мрази. Лепира ти нема да ти меда сише, Ал гле мома тебе чува и мирише: У киту те кити на груди те меће, У свионе косе своје те уплеће. Место ветра тиха с океана плава