Otadžbina

92

НА ГРАНИЦИ

кога су сви мрзили, ие знам да ли с тога што су га сви с осиовом или без основа држали за интриганта, или што им је криво било да код толиких одличних наших ђенералштабних ОФицира мораде постати шеФ штаба код Черњајева баш онај господин, који јз морао иапустити руску службу што је побегао са женом свога пуковника, који се скитао по Мисиру и Мексики као прави авантирије (пробисвет), па је онда дошао да буде шеФ штаба главне српске војске. Али баш и да несу прве погрешке Черњајевљеве бележене у рабош Бекербејов, него да су баш ириписиване њему самом, опет то * не би кадро било да поремети појам о Черњајеву, који сам ја себи био саставио према свему што сам о њему пре слушао и читао у „органима јавног мњења". С тога се изненадих кад у место какве марцијалне личности видех да је ђенерал Черњајев сувише мршав и ћелав, сувише скроман и погнут за глас на који беше изишао. Његове плаве, пуне израза очи наговешћаваху добро срце и можда човека идеалисту који верује у поштење људско; боре на његовом челу показиваху да мозак иза те чеоњаче није лењствовао; око уста беху оне црте које су за песника увек доказ енергије. Али правих војничких знакова на његовој појави беше врло мало, једино његова сабља и — бркови. Сабља му висаше о танком кајишу преко рамена и беше права черкеска „шашка", дакле прави ампутационски нож за .непријатељске главе, а не играчка као што су наше салонске сабље — а бркови му беху увоштенн као у каквог Мађара. На њему беше најскромније одело на свету, мрка блуза српског ђенерала, црвене панталоне и чизме. Једино што сведочаше његову војничку храброст, беше бели крст св. Ђорђа, који је имао о врату, јер то је орден који, кажу, ни цар руски не може понети, ако га не заслужи на бојном пољу, својом личном храброшћу. За време разговора, учинило ми се да Черњајев није особито одрешен на језику, као да се снебива ....